Robiju od 40 godina služi 85 osuđenika MARJANOVIĆ BI MOGAO DA BUDE 86.

On je, naime, pre godinu dana prvostepenom presudom osuđen na 40 godina robije zbog ubistva supruge, pevačice Jelene Marjanović 2. aprila 2016. godine na nasipu u Borči. Odbrana se žalila na ovu presudu, a pred apelacijom su prošlog meseca tim podovom održana ročišta, pa se uskoro očekuje konačna presuda.

Među najpoznatijim osuđenicima koji služe kaznu od 40 godina robije svakako je i nekadašnji komandant JSO Milorad Ulemek Legija. U zatvoru je zbog atentata na Zorana Đinđića, Ivana Stambolića, četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali. Bio je glavni saradnik vođa „zemunskog klana„ Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića. Legija je nestao posle ubistva premijera, kada je za njim raspisana poternica, a nakon 14 meseci skrivanja, predao se policiji ispred svoje kuće u Beogradu. Kaznu služi u KPZ Zabela.

Mesar iz Surčina Dragan Đurić osuđen je na maksimalnu kaznu jer je u noći između 25. i 26. jula 2014. godine oteo, svirepo silovao i ubio 15-godišnju Tijanu Jurić iz Subotice. Tijanino telo policija je pronašla 12 dana kasnije, na smetlištu u naselju Čonoplja. Dan kasnije, Đurić je uhapšen i priznao delo. Kaznu služi u KPZ Nova Skela. Tijanin otac Igor nakon toga je pokrenuo peticiju za uvođenje doživotnog zatvora u Srbiji, što je kasnije i prihvaćeno.

Jedan od najtežih zločina počinio je 2. jula 2016. godine Siniša Zlatić iz Žitišta, koji je, u letnjoj bašti kafića „Makijato” u toj srednjobanatskoj varošici, iz automatske puške, rafalnom paljbom ubio bivšu suprugu i još četvoro, a ranio 21 osobu. Zlatiću je zbog tog zločina 6. jula 2017. pravosnažno izrečena kazna od 40 godina zatvora.

Na robiji od četiri decenije je i Darijan Musić, koji je 12. novembra 2012. u Novom Sadu, u svom stanu na Limanu, pretukao na smrt svoju devojku Vladislavu Červenko. On je priznao da je ubio svoju devojku jer ga je „varala sa kojekime dok je bio u zatvoru” i u monstruoznom tonu „objasnio” da mu nije bio cilj da ona umre.

Musić je u prvobitnom postupku osuđen na 35 godina zatvora, ali je Apelacionu sud tražio novo suđenje zbog povrede krivičnog postupka i zato što je presuda bila nerazumljiva i protivurečna. U ponovljenom postupku osuđen je na 40 godina robije.

Kako je navedeno prilikom izricanja presude, Musić je kriv za ubistvo koje je počinio na svirep način, ispoljivši bezosećajnost kada je svojoj devojci Vladislavi naneo teške telesne povrede, od kojih je ubrzo preminula.

- Musić je žrtvi naneo udarce koji su izazvali patnju, a to je i želeo - rekla je tada sudija Tamara Radović i navela da je tokom završne reči „neko primetio i da na telu žrtve nema nijednog mesta koje nije bilo zahvaćeno povredama”. Prema rečima sudije, Vladislava je trpela bolove velikog intenziteta. Na skali od 0 do 10, bolovi su iznosili između 8 i 9 stepeni, a nakon desetak minuta je preminula zbog gubitka krvi. Žrtva je tako preminula u mukama, ukazala je Radović.

Trogodišnja Katarina J. brutalno je silovana i ubijena 17. jula 2005. godine u Beogradu, a ovaj monstruozni zločin zauvek je zavio Srbiju u crno. Život su joj na svirep način oduzeli Mališa Jevtović (48) i njena majka Ana Filipović (42). Jevtović je, tada, kako su izveštavali mediji, silovao malu Katarinu u Zvezdarskoj šumi dok je njena majka sedela u blizini i pušila cigaretu... Malenu je doneo nazad svu prljavu i krvavu. Povraćala je... Takvu su je odneli kući i ostavili da umire u najgorim mukama dok su oni večerali.

Oboje su dobili najdužu zatvorsku kaznu po tadašnjem zakonu, a to je 40 godina. Inače, Ana je prva Srpkinja koja je dobila maksimalnu kaznu, ali joj je kasnije smanjena za tri godine, te je njena „robija” svedena na 37 godina.

Nekadašnji šef Državne bezbednosti MUP-a Srbije Radomir Marković osuđen je za ubistvo četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove 1999. na Ibarskoj magistrali, kao i za pokušaj ubistva Vuka Draškovića u Budvi 2000.

Osim za ove zločine, bivši šef tajne policije proglašen je krivim i za umešanost u otmicu i mučko ubistvo Ivana Stambolića.

Takođe, sa još trojicom pripadnika DB-a, optužen je za ubistvo novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa” Slavka Ćuruvije (49), ali se to suđenje ponavlja po naredbi Apelacionog suda u Beogradu. Na prethodnom suđenju bio je osuđen na 30 godina zatvora zbog podstrekavanja na ubistvo.

Marković je uhapšen 23. februara 2001., a prvih šest i po meseci proveo je u samici Centralnog zatvora. U međuvremenu je u sudskim procesima, koje su pratili brojni problemi i nesuglasice, osuđen na jedinstvenu maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora. Ostao je pri tvrdnji da nije učestvovao u zločinima, niti je imao ikakva saznanja o tome.

Inače, za ove osuđenike na kaznu od 40 godina robije predviđena su tri zatvora: KPZ u Beogradu, KPZ u Nišu i KPZ u Požarevcu, odnosno Zabeli. U Upravi za izvršenje krivičnih sankcija predočavaju da osuđenici na 40 godina zatvora borave u sobama za smeštaj s drugim osudenicima, a ne u samicama.

- Izricanje mere upućivanja u samicu regulisano je Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija i to isključivo za teže disciplinske prestupe kao što su bekstvo ili pokušaj, podstrekavanje ili pripremanje pobune - kažu u Upravi.

Ovi osuđenici u vreme šetnje mogu biti s drugim osuđenicima, a kao i svi ostali osuđenici dva puta mesečno imaju pravo na posete bračnog druga, dece, roditelja...

Kazna od 40 godina zatvora u Srbiji je uvedena 2002. godine izmenom Krivičnog zakona, iz koga je tada izbrisana smrtna kazna, koja se primenjivala od 1804. godine. Poslednje pogubljenje streljanjem izvršeno je 14. februara 1992., a poslednje smrtne presude su izrečene 2001. godine. Važećim Ustavom iz 2006. godine proklamovano je da je „ljudski život neprikosnoven i da u Republici Srbiji nema smrtne kazne”.

Kao i svi ostali, i osuđenici na 40 godina zatvora imaju pravo da posle odslužene dve trećine kazne, odnosno 26 godina i osam meseci iza rešetaka, podnesu sudu molbu za uslovni otpust. Pitanje je samo kako će sud odgovarati na ovakve molbe, pošto takvih slučajeva za sada nema.

        M. Bozokin