DNEVNIK OTKRIVA Srbija ove godine za odštete platila 54,5 miliona dinara

U odgovoru na pitanja našeg lista, Državno pravobranilaštvo navodi da je na „osnovu presuda i odluka Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP) donetih protiv Republike Srbije od 1. januara 2019.  do 5. decembra ove godine, isplaćeno ukupno 54.599.391 dinara”.

Napominju da je „do kraja godine planirana isplata i iznosa od 13.968 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, i to na dan isplate, pa se u ovom trenutku ne može opredeliti tačan iznos koji će biti isplaćen jer će se u jednom predmetu isplata obaviti s obračunatom kamatom do dana planirane isplate”.

Po javno dostupnim informacijama, najveći broj aktivnih predstavki protiv Srbije odnosi se, kao i ranije, na dugo trajanje domaćih sudskih postupaka, a među njima  dominiraju pritužbe na dugo trajanje izvršenja pravosnažnih presuda donetih u radnim sporovima. 

Ipak, realan ukupan iznos odšteta u vezi s utvrđenim povredama prava zajemčenih Konvencijom, dobija se zapravo sabiranjem svota koja je dosuđuje ESLJP i onih odšteta koje na domaćem terenu dosudi Ustavni sud Srbije po ustavnim žalbama, te ostali naši sudovi po Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, donetom 2016. godine, kojim je određena odšteta od 300 do 3.000 evra za povredu tog prava. 

U izveštaju o radu sudova u Srbiji u prvoj polovini 2019. godine Vrhovni kasacioni sud navodi da je u tom periodu u sudovima u Srbiji „primljeno 48.987 predmeta koji se odnose na zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, čak 16.000 više nego u istom periodu prošle godine”. Konstatuje se da je „povećan broj parnica radi naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku – s 5.819 predmeta na 10.561 u prvom polugođu 2019. godine, a višestruko je povećan i broj parnica radi naknade materijalne štete po tom osnovu sa 767 na 4.416 predmeta”.

„Povećanje broja predmeta radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku odnosi se na izvršenje pravnosnažnih sudskih presuda protiv društvenih preduzeća iz radnog odnosa, koje je bilo suspendovano Zakonom o privatizaciji, na šta sudovi nisu imali bilo kakav uticaj niti se novac od privatizacije slivao u sudski buyet, da bi se sada šteta isplaćivala iz buyetskih sredstava namenjenih za rad sudova, a obaveze insolventnih društvenih preduzeća prevaljivale na državu. Zato se ne mogu bez rezerve prihvatiti kritike da se građanima isplaćuju enormne svote zbog nerazumno dugog trajanja sudskih postupaka uzrokovanih neažurnošću sudova”, navedeno je u izveštaju .

Naši sudovi, po istom izveštaju, zaključno s 30. junom, imali su ukupno u radu 62.168 predmeta zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a rešili 41.300.

Iako nije poznat broj presuda kojima su građani dobili te sporove, izazovna je pomisao na zbir svih odšteta, pogotovo kad se saberu s onima iz Strazbura.

Pravnici smatraju da je u odnosu na naše aktuelne prilike, drastične slučajeve prinudnih izvršenja na imovini građana, iseljenja iz njihovih domova zbog neizmirenih dugova, te različitim akcijama nejasnog pravnog osnova, veoma važna presuda ESLJP-a u predmetu „Iseni protiv Srbije” jer se odnosi na povrede prava na mirno uživanje imovine.

Zbog eksproprijacije stana od tridesetak kvadrata, pre dvadeset godina, presuđeno je da Srbija isplati Iseniju 56.000 evra i 4.000 na ime odštete jer je utvrđena povreda Protokola uz Konvenciju, odredbe: „Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.”

Presudama donetim ove godine u odnosu na Srbiju, sud u Strazburu je jednu od najviših odšteta, 25.000 evra, dosudio u slučaju „Gjini”, zbog , kako je utvrđeno presudom, „torture i nečovečnog postupanja koje je podnosilac predstavke pretrpeo u istražnim pritvoru od drugih pritvorenika u istoj ćeliji, u KPZ-u u Sremskoj Mitrovici”.

„Država mora osigurati da lica u pritvoru i stavljena pod kontrolu vlasti zatvorsku kaznu služe u uslovima koji su primereni poštovanju ljudskog dostojanstva, da način i metod izvršenja mere ne podvrgava takvo lice patnji ili teškim uslovima bilo kojeg intenziteta koji prevazilazi neizbežan nivo patnje prisutan u zatvorima”, navodi ESLJP. Naglašava se da član 3 Konvencije koji štiti to pravo, ne predviđa izuzetke i nije dozvoljeno odstupanje od njega, te da bi istraga trebalo da dovede do identifikacije i kažnjavanja odgovornih za torturu.

Identičan stav ESLJP je zauzeo dosudivši 4.000 evra odštete i 2.355 evra za troškove postupka po predstavci zbog „torture i nečovečnog postupanja zatvorskih čuvara preama njemu” koju je podneo Mališa Jevtović, osuđen na 40 godina zatvora zbog monstruoznog ubistva trogodišnje Katarine Janković 2005. godine u Beogradu.

Pravni stavovi presude u predmetu „Iseni” koresponidraju s nekoliko presuda u odnosu na Hrvatsku po predstavkama u vezi sa zaštitom prava na dom po članu 8 Konvencije: „Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske. Javne vlasti neće se mešati u vršenje tog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih”.

Tako u presudi „Ćosić protiv Hrvatske”, ESLJP navodi: „Gubitak doma najekstremniji je oblik mešanja u pravo na poštovanje doma. Svaka osoba izložena riziku mešanja takve važnosti treba u načelu imati priliku da razmernost i razumnost mere bude utvrđena od nezavisnog suda, u svetlu merodavnih načela iz člana 8 Konvencije, bez obzira na to što po domaćem pravu treba da prestane njegovo pravo da bude u stanu”. Isto je presuđeno u slučaju „Bjedov protiv Hrvatske”.

U presudi „Orlić protiv Hrvatske” navedeno je: „U okolnostima u kojima nacionalne vlasti, u svojim odlukama kojima je naloženo i potvrđeno iseljenje nisu dale nikakvo objašnjenje ni iznele nikakve tvrdnje koje bi pokazale da je iseljenje bilo nužno, legitiman interes države za kontrolom svoje imovine dolazi iza prava podnositelja zahteva na poštovanje njegovog doma”.

Jaska Jakovljević