Svetski japi u srpskom biznisu

to znači da je on jedan od onih koji eksploatiše radnike, ne plaća na vreme, sve zna najbolje, retko koristi kompjuter, ali zato ima najskuplji mobilni telefon i uglavnom svoj novac i položaj u društvu koristi na zgražavanje većine svoje okoline.

A oni drugi, normalni biznismeni su najčešće pripadnici mlađe biznis generacije, bilo da su sami krenuli ili su već neko drugo koleno onih koji su pokrenuli sopstveni biznis. I oni su ti koji slede svetske japi trendove. Jedna od prvih zajedničkih osobina je sloboda. Sloboda da se živi po sopstvenoj meri. Neki to proživljavaju tako da rade kada hoće.



Oni se groze radnog vremena od ponedeljka do petka od 9 do 5. Oni su spremniji da nemaju slobodnih dana uopšte, ali da ne moraju da poštuju redovni radni šablon. Drugi tu poslovnu slobodu osvajaju radeći od kuće. Treći pak je koriste da mogu u sred radne nedelje da ne rade, da otputuju negde sa svojom porodicom. Nema veze što će zato raditi i subotu i nedelju, jer i to je stvar slobodnog izbora – ja radim, odnosno ne radim kada hoću.



Sledeća vrednost svetskog poslovnog yet seta koja se sve češće javlja u Srbiji jeste humanitarni rad. Ili barem svesnost da je potrebno da onaj koji je bolje stojeći u jednom društvu pomaže one koji su na margini. I zato niču fondacije, humanitarne akcije i donacije sa većim ili manjim uspehom. Mnogi od njih se trude da kada troše svoj novac to čine diskretno, čak i onda kada se kupuju skupi automobili, to su modeli koji pre naginju biznis floti negoli nekoj ekstravaganciji.



Ono što rade zapadni japiji, a verno slede naši, jeste i pokušaj zdravog života. Ako se već toliko puno radi, sa svakodnevnim stresovima i neredovnom ishranom, ajde barem da se posle posla što češće trenira, jede pažljivo birana hrana i piju vitamini. Novi srpski biznismeni normalnog tipa vode računa o svom fizičkom izgledu. Posećuju nutricioniste, kozmetičare i fitnes trenere. Bave se jogom, vežbaju u ponjer plate studijima i redovno trče.



Samo u Beogradu u poslednje dve godine otvoreno je preko 10 klubova za trčanje, nekoliko restorana proteinske ishrane gde brašna i masnoće u hrani nema ni u tragovima. Uglavnom ne puše cigarete, mada su neki od njih dobri poznavaoci kubanskih cigara i znaju da uživaju u njima. Pivo je aut, vinske etikete su nešto što se čita i prati. Eksperimentiše se sa domaćim rakijama i singl maltovima, a viski se pije samo na događajima gde nema velikog izbora.



U slobodno vreme sluša se muzika, gledaju filmovi i serije sa torenta. Puno vremena provodi se za računarom koji je u potpunosti zamenio televiziju. Internet je mesto informisanja, kupovine, ali i zabave. Onlajn se poručuje hrana, čak se i roba iz bakalnice naručuje elektronski. Garderoba se i dalje najčešće kupuje u Italiji tokom različitih poslovnih putovanja, između ostalog i zbog toga što se u tu svrhu tamo lakše slipuju službene kartice.



Najveći broj tih normalnih srpskih biznismena zazire od dnevne politike i stranaka i smatra da srpski političari značajno kasne u odnosu na Evropu i razvijeni svet. Na mlade u politici gledaju kao na one koji se nisu ostvarili ni u čemu drugom pa onda pokušavaju preko politike da se dočepaju boljeg života. Da su stvarno sposobni bavili bi se biznisom, a ne politikom - uvreženo je mišljenje. Priželjkuju bolje stanje u državi i nerviraju se što nam je politička ekipa tako ruralna i van svetskih trendova ponašanja. I zato se fokusiraju na svoje mikrosredine i tu stvaraju svoj svet uređen po njihovoj meri. Za mnoge sa strane taj njihov svet izgleda dalek i nedostižan, ali suštinski treba samo napraviti dobar biznis plan i krenuti u realizaciju.

Piše: Borislav Miljanović

(autor je direktor grupacije Represent system)