Srpski agrar između produktne i crne berze

tako i u logističkom smislu nego što je imaju njegove kolege u zemljama okruženja. Ne, nismo zaboravili još jednu važnu okolnost: naš se paor uz sve to našao i na pravoj tržišnoj vetrometini, prepušten na milost i nemilost ćudima tržišta. I to bez mogućnosti da se zaštiti od hirova istog tog tržišta i da upravlja tržišnim rizicima.

Srbija je punom primenom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju širom otvorila svoja vrata i suprotstavila domaće tržišne aktere visokokonkurentnoj proizvodnji iz razvijenijih ekonomija. Ovim preuranjenim tržišnim otvaranjem poljoprivreda je posebno pogođena, jer se sučeljava sa konkurencijom iz zemalja EU čiji poljoprivredni proizvođač u proseku ima osam puta veće subvencije po uslovnom hektaru od ovdašnjeg.

I premda su ovde napisane silne strategije razvoja agrara, sve lepša od lepše i pametnija od pametnije, mi i dalje nemamo ni organizovanu proizvodnju ni organizovan otkup. A bez toga najveći deo poljoprivrednika je prepušten na milost i nemilost hirovima divljeg agrarnog tržišta. E sad, kako smo došli do te situacije? Jednostavno: sve institucije u ovom lancu su opstruisane, upropaštene ili obesmišljene. Tajkuni i proizvode i prerađuju, i kupuju i izvoze, dok za to vreme kvazi naučna elita i kvazi analitičari seju maglu i propagiraju kako nešto zabraniti, a ne kako oraganizovano nešto proizvesti.

Jedno od rešenja, koje bi našeg poljoprivrednog proizvođača koliko toliko moglo da stavi u ravnopravan položaj na tržištu, jeste da se ono organizuje po modelu organizovanog berzanskog tržišta. Uostalom, mi danas na našem tržišnom prostoru već imamo instituciju koja se bavi organizovanjem berzanske trgovine na SPOT tržištu – „Produktnu berzu” u Novom Sadu. Međutim, ograničena neadekvatnom zakonskom regulativom, ova institucija, koja skoro šest decenija baštini tradiciju berzanskog trgovanja, sve više gubi poziciju.

Zašto se tržište ne oslanja više na novosadsku berzu kao ranije? Kada sagledamo trenutnu situaciju u našem agraru, onda nismo daleko od odgovora na ovo pitanje. Naime, naš paor, sistematski finansijski iscprljivan tokom niza godina, jednostavno je prinuđen da se okrene velikim sistemima i uđe u njihovu „organizovanu proizvodnju“. A ona u najkraćem podrazumeva da organizator proizvodnje paoru finansira repromaterijal, a za uzvrat u paritetnoj razmeni dobija merkantilnu robu.

No, na taj način naš paor još i pre nego što je seme posejao gubi tržišni kapacitet, jer praktično ne raspolaže svojom robom u momentu skidanja useva. Ovaj vid finansiranja proizvodnje i njemu slični modeli postali su preovlađujući na našem tržištu. A to definitivno dovodi do situacije da su veliki sistemi izmonopolisali tržište, tako da su oni ti koji u velikoj meri diktiraju tržišne uslove. I odgovara li onda njima transparentno, javno i organizovano berzansko tržište? Na to pitanje zaista nije teško odgovoriti.

Nažalost, ni tu nije kraj. Veliki sistemi grade svoje malo tržišno carstvo tako što prave i sopstvene trgovinske platforme i zaokružuju sistem trgovanja u okvirima svoje kompanije i svojih kooperanata. Sa druge strane, ono što organizovano berzansko tržište kao svoj najvažniji „proizvod“ izbacuje jeste podatak oličen u tzv. referentnoj ceni. Dakle, ceni koja se realizuje na berzanski način putem kotacija, pa potom uparivanja naloga prodaje i naloga kupovine. I to jeste prava tržišna cena. Međutim, danas smo sve više svedoci nekontrolisanog bombradovanja javnosti putem raznih infoagencija o navodnoj ponudi i tražnji na bazi anketnih i tržišno neproverljivih podataka. Ali ovaj krajnje nepouzdan, mada jeftin sistem informisanja, nosi sa sobom rizik fingiranja tržišta i „nameštanja“ cene.

Kako se boriti protiv toga? Sistemskim rešenjima. Jedno od njih jeste svakako konstituisanje jednog visokozaštićenog tržišta koje će pružiti jednake uslove trgovanja svim tržišnim akterima. No, nepostojanje zakonskog okvira koji bi omogućio ustanovljenje institucionalnih modela obezbeđenja sigurnosti tržišnih učesnika u trgovanju preko berze otvorilo je pitanje samog daljeg funkcionisanja berze po postojećem modelu poslovanja.

Podsećanja radi, još krajem pedesetih godina prošlog veka, u vreme oštrih i jasnih političkih podela u svetu, sa dijametralno različitim konceptima političkog i privrednog uređenja, tadašnja FNR Jugoslavija razmišljala je o berzi kao instituciji i načinu organizovanja tržišta po berzanskim principima. Tada, tačnije 1958. godine, osnovana je i „Produktna berza“ Novi Sad. Danas, međutim, kada značajni trgovci poljoprivrednih proizvoda iz Srbije hoće da trguju na terminskom tržištu pored velikih svetskih robnih berzi, oni to rade na berzi u Budimpešti.

Očigledno je da je „Produktna berza“ Novi Sad u jednom trenutku izgubila korak, a pokušaji da se ti „izgubljeni koraci“ pronađu kroz sistemsko rešavanje problema uređenjem robno - berzanskog tržišta putem donošenja Zakona o robnim berzama u četiri su navrata u poslednjih deset godina doživeli neuspeh. Ukazivanje na značaj organizovanja robnog tržišta po principima tehnologije trgovanja na berzanskom tržištu očigledno nije naišlo na odgovarajuću reakciju onih činilaca koji su trebali čitav taj projekat da sprovedu u delo. Jer u pitanju je projekat za čiju je realizaciju neophodan najširi konsenzus svih aktera odgovornih za njegovu implementaciju.

Ti najvažniji akteri su pre svega država, kao zakonodavac i kreator ambijenta za podsticanje razvoja institucionalne i tehničke infrastrukture za dobru primenu zakona, zatim „Produktna berza“ Novi Sad, kao prepoznata institucija i organizator berzanskog tržišta, pa potom institucije bez kojih ne može da funkcioniše regulisano berzansko tržište kao što su Komisija za hartije od vrednosti i Centralni registar.

Ima li izlaska iz začaranog kruga opstrukcije? Budimo optimisti i poverujmo da ćemo konačno doći do pravih rešenja i upodobiti naše sa tekovinama razvijenih berzanskih tržišta u Evropi i svetu. Valjda će onda konačno naša berza imati terminsko trgovanje, a paori mogućenost da već sada prodaju svoje žito koje će požnjeti u julu. Jer, neverovatno je da ovakakv mehanizam nikako da zaživi kod nas. Uostalom, kako je moguće da Mađarska, koja je bila iza „gvozdene zavese” danas ima pravu produktnu berzu u Budimpešti, a Srbija koja je sve vreme trgovala sa svetom nije sposobna da je formira. Možda nas približavanje EU i otvaranje poglavlja 30 podstakne da razmišljamo i o ovom problemu.

Dejan Urošević

Danci ne deru svoje seljake

Zadrugarstvo, koje bi trebalo da bude baza i polazišna tačka, nije zaživelo, jer svaka fabrika, tajkun, pa čak i svaka politička partija, imaju svoje seljake. Organizovanog otkupa nema i jer je priča o slobodnom tržištu kod nas banalizovana do te mera da je rezultat porazan. Na primer, Srbija ima više od 200 raznih klanica, koje tovljenike otkupljuju kako kad i koliko hoće, i to po vašarima i pijacama. I dok u takvim uslovima mi proizvodimo tri miliona tovljenika godišnje, Danska ima svega dve klanice, a proizvede 30 miliona tona tovljenika. Prti tome, verovali ili ne, pomenutih 200 klanica u Srbije efikasnije guli srpske seljake nego što bi to Dancima ikada palo na pamet.

Naravno, druga bi priča bila da je, recimo, nekome palo na pamet da klanice obaveže da polovinu mesa u preradi mora da obezbedi iz kooperacije sa srpskim stočarima. Tada bismo imali i ozbiljnije klanice i ozbiljnije svinjarske zadruge i, na koncu, ozbiljnije svinjarstvo i daleko veću proizvodnju i izvoz. A valjda bismo posle 15 godina prestali i da vakcinišemo svinje protiv svinjske kuge... Uostalom, ako imate zadružni sistem s kooperativama koje imaju stotinak hiljada stočara, onda biste lako našli proizvođače i za Rusiju i za bliže i šire okruženje. Ali što bi se neko bavio organizovanjem seljaka i otkupa, kad je uvek lakše reći da „nije tržišno obavezati klaničare da kupuje tovljenike od paora”.