Savić: Privatizacija ojadila preduzeća

i većina njih završiće u stečaju ili likvidaciji. Šta je proces privatizacije značio za Srbiju, šta joj je doneo, a šta oduzeo i da li su radnici njene najveće „žrtve”, samo su neka od pitanja koja se mogu postaviti sada kada se stiglo do njenog kraja. Ekonomista Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu u razgovoru za „Dnevnik” objašnjava da je padom Berlinskog zida 1989. godine u bivšim socijalističkim zemljama počeo traumatičan proces tranzicije, a da se on u Srbiji završio s katastrofalnim posledicama.

– Verovalo se da će slobodna konkurencija i privatizacija preduzeća razrešiti decenijske probleme socijalističkih zemalja – kaže profesor Savić. – Prelazak na tržišnu privredu, uspostavljanje tržišnih institucija i pretvaranje društvene i državne svojine u privatnu je išlo veoma sporo. Srbija je više puta pokušavala da uhvati korak s ostalim tranzicionim zemljama. Najpre je 1989 primenjivan Savezni zakon o privatizaciji, a početkom poslednje decenije 20. veka, 1990, Srbija je donela svoj Zakon o privatizaciji, čiji efekti su praktično poništeni Zakonom o revalorizaciji iz 1994. godine. Zakon o svojinskoj transformaciji je usvojen 1997. godine. Zbog neobaveznosti privatizacije, samo manji broj preduzeća je privatizovan po tom zakonu. Najveći deo srpskih preduzeća je prodat po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine.

* Da li je verovanje da će slobodna konkurencija i privatizacija preduzeća razrešiti decenijske probleme socijalističkih zemalja bilo ispravno?        

– Naivno se verovalo da će likvidacija društvene svojine i uspostavljanje privatne preporoditi srpsku privredu i učiniti je konkurentnom u odnosu na kompanije iz razvijenih zemalja. Umesto očekivanog napretka, uništena je većina preduzeća iz industrije i poljoprivrede. Stranci su kupili najuspešnija, koja su i pre privatizacije imala dobru poziciju na srpskom tržištu – cementare, fabrike duvana, pivare, fabrike hrane… Za većinu industrijskih preduzeća – nosilaca razvoja u prethodnom periodu, nije bilo interesa i ona su ušla u katastrofalan decenijski proces restrukturiranja. Godine 2014. usvojen je aktuelni i, nadajmo se, poslednji Zakon o privatizaciji, koji ima za cilj da taj kontroverzni proces konačno privede kraju.

* Od 502 preduzeća u restrukturiranju i privatizaciji koja su od prošle godine do ove bila ponuđena na prodaju, osim 188 koja su otišla u stečaj, po podacima Agencije za privatizaciju prodato je samo 37. Kako to tumačite?

– To je potpuno očekivani epilog katastrofalnog modela privatizacije i restrukturiranja, ali i pogrešnog modela razvoja, koji se zasnivao na prilivu stranog kapitala, razvoju sektora usluga, ogromnom uvozu i „jakom” dinaru. Pošto nijedna vlast nije imala političke kuraži da se ozbiljno pozabavi restrukturiranjem preduzeća i suoči s političkom štetom koja je mogla nastati njihovom likvidacijom i otpuštanjem većeg broja radnika, sve su oklevale da se upuste u rešavanje tog teškog problema. Ta preduzeća su zbog decenijske nebrige praktično propala jer su izgubila tržišnu poziciju, opterećena su ogromnim dugovima, imaju višak zaposlenih i u odnosu na konkurenciju zaostaju nekoliko tehnoloških generacija. Bez ogromnih ulaganja, retko koje se može oporaviti, zbog čega praktično nema ozbiljnijeg interesa za njihovu kupovinu. Situacija nije ništa bolja ni s preduzećima koja čekaju privatizaciju. Većina njih je već bila privatizovana, ali su iz različitih razloga poništeni ugovori o njihovoj prodaji. Bivši vlasnici su ih pre raskidanja ugovora dobro „očerupali”. U međuvremenu, njima je upravljao zastupnik državnog kapitala, zbog čega su dodatno propala. Ta preduzeća imaju neku imovinu, ali nemaju gotovo nikakvu tržišnu perspektivu pa će ih većina završiti u stečaju.

* Tokom dugogodišnje srpske privatizacije iz privredne mape Srbije nestali su mnogi nekadašnji privredni  giganti. Da li je njihovo gašenje bilo neminovnost ili je njihova sudbina drugačijom privatizacijom mogla biti drugačija?

– Da je bilo pametne državne politike, većina preduzeća je mogla, u celini ili po delovima, preživeti. Naopak koncept srpske privatizacije nije smišljen slučajno. On je posledica nekoliko faktora i očekivanja: prvo, naivnog verovanja da je svako društveno preduzeće neefikasno, a svako privatno efikasno; drugo, da će privatna svojina i slobodna konkurencija same po sebi rapidno povećati efikasnost srpske privrede; treće, da će masovna konkurentska borba stranih kompanija za kupovinu ozbiljno obolelih srpskih preduzeća enormno povećati njihovu cenu i napuniti srpski budžet; i četvrto, da se u opštem grabežu i rasprodaji srpske imovine može ostvariti ogromna korist za deo vladajuće političke, poslovne i intelektualne elite. Sasvim je razumljivo i očekivano što u takvoj atmosferi niko nije vodio računa o preduzećima za koja se moglo naći rešenje, ali s drugačijim i ozbiljnijim pristupom. Mnogo lakše je bilo koristiti jednostavna i brza rešenja, koja pune državni budžet, ali i privatne džepove.

Ljubinka Malešević

Tranzicija izrodila tajkune

– Rezultati srpske privatizacije su katastrofalni – kaže Ljubodrag Savić. – Izgubljeno je više stotina hiljada radnih mesta. Od rasprodaje srpskih fabrika prihodovano je manje od tri milijarde evra. Srpski BDP još uvek nije dostigao 70 odsto nivoa iz daleke 1989. godine, a industrijska proizvodnja 40 odsto. Raskinuti su ugovori u svakom četvrtom privatizovanom preduzeću. U srpskoj tranziciji je izrasla nova klasa tajkuna, koja danas predstavlja kičmu srpske privrede. Prvi milion i ogromno bogatstvo većina nije stekla poštenim i marljivim radom, dobrom organizacijom i efikasnim upravljanjem, već privilegijama, zloupotrebama i pljačkom u procesu privatizacije. Siromaštvo ugrožava četvrtinu srpskog stanovništva, urušen je sistem vrednosti, a cvet srpske mladosti trajno odlazi u svet, u kojem se još uvek može dobro živeti od poštenog i vrednog rada. Srbija je izgubila korak i trebaće više decenija da se vrati na mesto koje je imala sedamdesetih godina prošlog veka.