Sa „Dnevnikovim“ reporterom duž „zaboravljene“ pruge Petrovaradin – Beočin

Međutim, njeno napuštanje je počelo mnogo ranije – putnički saobraćaj na njoj je ukinut još 1965, dok se teretni, uglavnom za potrebe beočinske cementare i ponekad vojske, odvijao sa manjim prekidima sve do 2006. U prethodnih desetak godina, u nekoliko navrata je najavljivana njena revitalizacija – pominjalo se i uvođenje turističkih tura, dok je beočinska cementara u nekom momentu čak izrazila spremnost da zajedno sa „Železnicama Srbije“ učestvuje u njenoj rekonstrukciji kako bi se ponovo uveo teretni saobraćaj. Tokom 2008. i 2009. već se pričalo i o ulaganju od 16 miliona evra, neophodnih da se pruga između Petrovaradina i Beočina rekonstruiše i modernizuje...

U međuvremenu je cementara izgubila interesovanje za taj projekat što zbog reorganizacije svog transportnog sistema, što zbog  gubljenja liderske pozicije na tržištu te je usledila odluka o potpunom ukidanju. Istovremeno, pojavila se nova ideja – pretvaranje 17 kilometara duge  pruge u zelenu stazu za pešake i bicikliste. Za sada je napravljen prvi korak u tom pravcu jer je Ministarstvo građevine saobraćaja i infrastrukture pre godinu dana raspisalo konkurs za izradu idejnog rešenja za transformaciju pruge u zelenu stazu. Taj posao vredan oko dva miliona dinara je na konkursu na kojem je između ostalih učestvovao i novosadski Fakultet tehničkih nauka, poveren beogradskim firmama „CESTRA“ i „DOMAA“. Njihovo rešenje je dostavljeno ministarstvu i uskoro će biti poznati i detalji njihove vizije kako bi zelena staza uz obronke Fruške gore trebala da izgleda.

Kako bi se iz „prve ruke“ uverili u izvodljivost ovakvog, već na prvi pogled, prilično obimnog projekta, reporter „Dnevnika“ je poput Mileta koji  je išao lajkovačkom, zapucao pešice zaboravljenom beočinskom prugom. Naravno, kako to obično biva, sa nonšalancijom novinara koji igrom slučaja svakodnevno prođe pored te pruge na par mesta, putešestvije od Petrovaradina do Beočina i stanje na i uz prugu je prilično potcenio, te nije poneo ono što mu je najviše trebalo – mačetu ili kakvo slično oruđe za probijanje kroz džunglu u koju je obrastao dobar deo ove trase.

Prvih par kilometara od Petrovaradina do Mišeluka pogotovo se ističu u tom smislu – od trnja, žbunja, sada već naraslih stabala, ali i smeća prolazak prugom je gotovo nemoguć, a kako se ovde na prugu oslanjaju i dvorišta kuća, lepeza otpada koji se preko ograde baca oko pruge je fascinantna. Međutim, uprkos svemu tome, pozicija i kraj kroz koji prolazi čini ovaj deo pruge verovatno najpogodnijim za šetačku stazu.

Semafori uporno i dalje čekaju vozove

Iako je pruga potpuno ugašena, deo svetlosne signalizacije na njoj se i dalje redovno pali. Semafori koji  proviruju iz rastinja verovatno se nadaju da će jednog dana ponovo regulisati saobraćaj, a ne samo da zbunjuju i čude prolaznike upaljenim svetlima.     

Kada sam nakon sat i po probijanja konačno stigao do Mišeluka, ovaj još uvek čist deo pruge sam iskoristio za pregled zadobijenih ogrebotina, ali i ozbiljno razmišljanje da li nastaviti dalje ili smisliti neki izgovor za odustajanje i uz prigodnu žalopojku ga prezentovati uredništvu „Dnevnika“. Ali uz pogrešnu pretpostavku da je ipak „najgore prošlo“, nastavih prugom ka Sremskoj Kamenici. Deonica oko Sremske Kamenice sigurno bi bila interesantna za šetnju i vožnju biciklom jer pruža lep pogled na Novi Sad i okolinu, a kako prolazi i kroz centar mesta, pruga i prostor oko nje su prilično sređeni i prohodni. Zavarah sebe još jednom kako će dalji put prugom biti OK jer njena trasa uskoro treba da „siđe“ sa brda na ravni deo uz Dunav, a taj deo bi trebao da bude čist...    

Ukoliko se ostvari ideja o zelenoj stazi, deonica pruge od Sremske Kamenice preme Popovici i Bockama će najverovatnije biti omiljena za šetače jer trasa polako izlazi na Dunav, uz odličan pogled na Novi Sad. Po običaju zadovoljstvo prijatne šetnje nije dugo trajalo jer je potez od možda pola kilometra pruge u blizini Bocki najneprohodniji na celoj trasi od Petrovaradina do Beočina. Računajući da je pređena skoro polovina puta i da sada nema više odustajanja, dalje probijanje kroz isprepletane lijane, granje i žbunje se nametnulo kao naredni izazov ovog novinarskog zadatka. Međutim, pola sata kasnije i svega dvesta metara dalje, nađoh se potpuno zarobljen u trnju na pruzi u situaciji poznatoj kao „ni napred ni nazad“. Nakon petnaestominutne pauze i popušene cigarete, odlučih da ne učestvujem u takmičenju za najbizarniju novinarsku smrt te sam krenuo u stranu i nakon kraćeg probijanja banuo u jedno lepo uređeno dvorište. Ljubazni domaćini su uz blago čuđenje preznojanom i raskrvavljenom novinaru sa fotoparatom oko vrata, objasnili kako da zaobiđe neprohodnih par stotina metara i vrati se na kolosek.

Mora se priznati da upravo tu negde kod Šljunkare, gde pruga silazi sa brda i prelazi sa desne strane puta ka Beočinu, prestaju i novinarske muke jer dalje sve do Železničke stanice u Beočinu gde se završava nema problematičnih deonica jer trasa ide vrlo blizu asfalta i na nekim mestima je udaljena svega  par metara od puta. Na prvi pogled deonica od Ledinaca gde još uvek postoji bivša Železnička stanica, do Beočina ne deluje atraktivno za šetnju, ali svakako bi bila idealna za bicikliste. Međutim, staza za pešake bila bi spasonosna za lokalno stanovništvo, pogotovo decu u ovom kraju koja su prinuđena  da se svakodnevno kreću pešice  ovom  prometnom  saobraćajnicom. Prolazeći kroz trsku Dunavskih ritova kraj Rakovca i pred sam Beočin, pruga se završava na železničkoj stanici u ovom mestu, čija je lokalna samouprava možda i najzainteresovanija za ostvarenje projekta pretvaranja pruge u zelenu stazu jer bi to ovom mestu sigurno donelo nov turističko-rekreativni potencijal.

Tekst i foto: Niko Perković

Projekat „Beočinska hronika“ realizuje DVP produkcija, a sufinansira opština Beočin. Stavovi izneti u projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.