Radnici nisu uspeli da zaštite društvenu svojinu

U proteklih  dvadeset godina u Srbiji je ugašeno 98% industrijskih centara u kojima je radilo oko milion radnika, kaže u intervju za nedeljni “Dnevnik” doktorka Marija Obradović, saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, koja je nedavno objavila knjigu “Hronika tranzicionog groblja” (“Filip Višnjić”, Beograd 2017), u kojoj je istraživala istorijski aspekt privatizacije koji se sprovodi u Srbiji od 1989. godine i posledice koje je ona izazvala kako na celokupno društvo tako i na same radnike.

"Industrija je svedena na nivo sa početka sedamdesetih godina uz nepovoljnu tehnološku strukturu prerađivačke industrije. Ukupni prihodi od privatizacije u periodu od 2001. godine  do 2016. godine iznosili su svega 3,5 milijardi evra, što je jednako godišnjem deviznom prilivu u Srbiji od  radnika iz Srbije  zaposlenih u inostranstvu. Najveći deo ove dobiti nije reinvestiran u proizvodne delatnosti, već je služio za pokrivanje buyetskog deficit zemlje, odnosno očuvanju političkih oligarhija na vlasti", kaže dr  Marija Obradović.

Gde se se u tim privatizacijama našli radnici? 

"U periodu 2001-2012. godine  od 2.284 privatizovanih preduzeća, skoro 80% njih se našlo u postupku stečaja ili likvidacije, odnosno raskinuta su 644 privatizaciona ugovora.  S druge strane, ove godine sve veći broj privatizovanih društvenih preduzeća prestaje sa radom, kao na primer,  “Goša” Smederevska Palanka, “Srpska fabrika stakla”, i mnoga druga. U toku procesa privatizacije u Srbiji došlo je do potpune pauperizacije radničke klase. Njen  društveni položaj je, pored ruske  i poljske radničke klase, jedan od najnižih u Evropi. Danas u Srbiji 350.000 zaposlenih radi za minimalnu  platu, a minimalna cena rada je niža od one u Kini ili Kamboyi. Prema tome, privatizacija društvenog kapitala, uz raspad  SFRJ i ukidanje samoupravljanja, nesumnjivo je jedan od najznačajnijih istorijskih procesa koji su doveli do potpune  ekonomske i društvene devastacije Srbije, a posebno pozicije zaposlenih. Srbija nikada nije uspela, a teško je verovati da će i u bliskijoj budućnosti, da dostigne nivo  industrijske proizvodnje i društvenog bruto proizvoda iz daleke 1989. godine".

Da li možete na osnovu saznanja do kojih ste došli prilikom prikupljanja podataka o privatizaciji u Srbiji zaključiti da li je ona bila neophodna ili je nešto drugo doprinelo da se lakše razore nekada jaka i poznata srpska preduzeća?

"Privatizacija u Srbiji, kao i bilo gde drugde, motivisana je političkim, a ne ekonomskim razlozima. Ona je u osnovi uvek mera kontrarevolucije.  Potsetila bih na u javnosti malo poznatu istorijsku činjenicu, da je prva privatizacija u Evropi izvedena od strane fašističkog režima Adofa Hitlera u Nemačkoj 1933. godine. To je bio prvi zakon koji su fašisti doneli nakon osvajanja vlasti u Nemačkoj. Značajan broj evropskih istoričara smatra da je nemački finansijski kapital nesumnjivo i organizovao  osvajanje vlasti od strane  fašista da bi se poništili revolucionarni rezultati Vajmarske Republike u nacionalizaciji

"Proces privatizacije u Srbiji još nije završen, iako je Agencija za privatizaciju prestala sa radom  29.  januara 2016. Vlada  Srbije je zatim osnovala Agenciju za vođenje sporova  u postupku privatizacije na period od pet godina. Prema već pomenutom novom Zakonu o privatizaciji društvena preduzeća koja  se nisu privatizovala do kraja  2016. godine otišla su u stečaj. Međutim, datim  Zakonom se predviđa i privatizacija javnih preduzeća i mislim da će njeno sprovođenje otvoriti brojne  ekonomske probleme i protivurečnosti u Srbiji..."

U Srbiji je u toku procesa privatizacije  došlo do erozije društvenog kapitala. Restruktuiranjem u postupku privatizacije razbijana je  celine subjekta privatizacije usitnjavanjem njegovih prodajnih delova. U isto vreme razarana je sinergijska mreža objekata prodaje u privrednom ambijentu. Tako procesom restruktuiranja nije bila vršena poslovna  konsolidacija preduzeća, što je inače smisao restruktuiranja, već je ona dovodila do urušavanja finansijske i marketinške situacije  i tržišne pozicije preduzeća.  Suština procesa restruktuiranja  u Srbiji u period 2002-2012. godine  sastojala se u razbijanju velikih  proizvodno-tehnoloških sistema  pojedinačnom prodajom njihovih zavisnih delova, pa čak i licitacijom kao imovine, čime su veliki proizvodni sistemi  kroz proces privatizacije, tj. restruktuiranja bili razdrobljeni.Taj proces se i danas nastavlja, a posebno je očit u slučaju dugogodišnjeg restruktuiranja RTB  “Bor”..."

Ističete da je istorijska praksa u najvećem broju bivših socijalističkih zemalja pokazala da je privatizacija bila političko, a ne ekonomsko pitanje i da je njen prevashodni cilj bio promena svojinske strukture društva?

"Suština privatizacije, kako u post-socijalističkim zemljama Istočne Evrope, tako i u Srbiji, ogledala se u promeni svojinske strukture društva. Jedinu korist od privatizacije društvenog kapitala  imale su klijentelističke grupe komunističke nomenklature (političke, ekonomske, vojne i policijske) koje su  prisvojile društveni kapital, kako tokom građanskog rata i inflacije, tako i kroz proces obavezne prodaje društvenih preduzeća. Na samom početku privatizacije 1989. godine u SFRJ  bilo je jasno da se ona eventualno može sprovesti samo kao radničko akcionarstvo, tj. putem kupovine akcija društvenih preduzeća od strane zaposlenih, za koje bi oni mesečno izdvajali deo ličnog dohotka, u cilju poboljšanja organskog  sastava kapitala, tzv. dokapitalizacija. Naime, krajem 1989. godine u SFRJ kolektivno vlasništvo činilo je preko 90% vrednosti kapitala, a ukupni društveni kapital bio je procenjen  na oko 250 milijardi dolara,  dok je štednja iznosila  13 milijardi dolara, tj. nešto više od per odsto ukupnog društvenog kapitala. Pored toga, tržište kapitala i finansiske institucije, npr. berza, bile su sasvim nerazvijeni. Prema tome nisu postojali ni minimalni uslovi za zakonsku prodaju društvenog kapitala. Sa protokom vremena, štednja građana je bila sve manja, inflacija razorna, društveni kapital iz zemlje iznošen je  od strane političke ologarhije i plasiran na of šore destinacije  ili na  Kipru, došlo je i do kraha domaćeg bankarskog sistema tj. stečaja najvećih poslovnih banaka,  industrijska i  poljoprivredna proizvodnja u  stalnom padu, kao i izvoz.  Privatizacija u ovakvim ekonomskom ambijentu nije ni mogla da bude drugo do razbojništvo".

Tvrdite da Srbija ni danas nije dostigla nivo industrijske proizvodnje i PDV-a koji je imala 1989. godine?

"Osnovni razlog  ekonomskog, pa i društveno-istorijskog kraha Srbije, ali i ostalih bivših republika Jugoslavije leži u činjenici da radnička klasa  nije uspela da zaštiti društvenu svojinu i bitno ljudsko pravo na samoupravljanje koje je bilo zagarantovano Ustavom SFRJ iz 1974. godine. Tako smo, kako bi to slikovito rekao  zagrebački pank bend Hladno pivo,  “pali bez ispaljenog metka”.  Podsetila bih da je SFRJ, sve do svog raspada 1990. godine, imala pozitivne stope društvenog rasta, a da je danas samo Srbija zadužena više no Jugoslavija u vreme raspada".

Ljubinka Malešević