Prelaz s jedne državne kase na drugu uz mnogo para

– Otpremnine će se kretati između 5.000 i 20.000 evra po radniku, u zavisnosti od radnog staža – objasnio je vršilac dužnosti direktora EPS-a Milorad Grčić, dodajući da će one biti isplaćene isključivo iz sredstava EPS-a, a ne iz državnog budžeta.

On je precizirao da je prijavljeno 1.860 zainteresovanih za stimulativnu otpremninu, navodeći da značajan broj radnika odlazi u penziju.– EPS ne isplaćuje stimulativne otpremnine za napuštanje firme, već za odlazak u penziju ljudi koji imaju bar jedan uslov za penziju – precizirao je Grčić.U isto vreme, predsednik Sindikata radnika EPS-a Milan Đorđević kaže da je to sporazum za dobrovoljni odlazak u penziju.– To je takozvani probni prvi paket, da vidimo koliko ljudi želi da ide, koliko će ljudi moći da se uklopi po važećem zakonu, a koliko po izmenama zakona – objašnjava Đorđević.



Finansijski rezultati pokazuju da je „Elektroprivreda Srbije” u prvoj polovini godine ostvarila profit od 13,1 milijardi dinara, što je deset milijardi više nego u istom periodu lane, kao i da je za prošlu godinu u državnu kasu uplatila pozamašnu dobit. Kao jednog od najvećih javnih preduzeća, kako po ostvarenju profita, tako i po broju zaposlenih, od EPS-a se to i očekuje, tim pre što je prethodnih godina konstatno beležio ogromne gubitke koje je pokrivala država.



Dobro je to što je EPS došao do toga da ostvaruje profit, i pored toga što su prosečne plate u tom javnom preduzeću daleko veće od onih koje dobijaju radnici u drugim sektorima. Visoke prosečne plate im se mogu i tolerisati kada za njih imaju pokriće, ali je teško prihvatljiva činjenica da će iz kase preduzeća biti deljene ogromne otpremnine, i to samo zato što je reč o radnicima koji odlaze u penziju. Po tome se, dabome, radnici EPS-a razlikuju od svih drugih smrtnika, koji su u najboljem slučaju dobili 200 evra po godini staža ili ništa. Deo njih dobio je samo zakonsku otpremninu za odlazak u penziju, a ima i onih radnika koji još uvek čekaju da se reši sudbina njihovog preduzeća koje je trenutno između stečaja i bankrotstva.



Dakle, radnici EPS-a koji imaju jedan od uslova za penzionisanje sada mogu dobiti stimulativne otpremnine od 5.000 do 20.000 evra i nakon toga otići u penziju, odnosno preseliti se s jedne državne kase na drugu. Za razliku od njih, radnici drugih preduzeća, pa i javnih, to ne mogu. Oni od poslodavaca dobijaju zakonsku otpremninu za penzionisanje i ništa više, a sam gazda odlučuje hoće li ih poslati u penziju kada ispune jedan od zakonskih uslova za penzionisanje ili ne.

Oni se o tome niti pitaju niti im se nude stimulativne otpremnine.  Retki srećnici iz državnih preduzeća pre šaltera Fonda PIO eventualno dobiju stimulativnu otpremninu za koju je država propisala da može iznositi najviše 200 evra, ali može biti i manja. Otuda Grčićeva izjava da EPS ne isplaćuje stimulativne otpremnine za napuštanje firme, već za odlazak u penziju ljudi koji imaju bar jedan uslov za penziju, dodatno povređuje radnike drugih javnih i državnih preduzeća kojima ta mogućnost nije data.



LJ. Malešević

 

Zakon kao izgovor

Da EPS ne bi trebalo da visoke otpremnine pravda dobrovoljnim odlaskom radnika u penziji potvrđuje i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Jer, po tom zakonu, ukoliko radnik ima bilo koji od zakonskih uslova, a to znači ili godine života ili godine staža, on ima pravo na penziju i za to mu pripada zakonska otpremnina od tri prosečne zarade. Dakako, radnik koji ne ispunjava oba uslova za penziju ne mora želeti da u nju ode jer zna da će mu ona biti prevremena, odnosno umanjena 0,34 odsto za svaku godinu koja mu nedostaje.



Ipak, to što zakon kaže da radnik ne mora da podnese zahtev za penziju kada ispuni jedan od uslova za penzionisanje nikako ne znači da on neće otići u penziju. Naime, Zakon o PIO daje puno pravo poslodavcu da odluči o tome da li će radnika koji ima jedan od uslova za penzionisanje zadržati ili poslati u penziju. Dakle, sam poslodavac, u ovom slučaju EPS, može radnika koji ima 65 godina života ili 40 godina radnog staža poslati u penziju, odnosno otkazati mu radni odnos i za to mu isplatiti zakonsku otpremninu od tri prosečne zarade.

Radnik kom poslodavac otkaže ugovor o radu zato što ima jedan od uslova za odlazak u penziju neće imati izbora nego da podnese zahtev za penzionisanje. Zahtev za penzionisanje radnik podnosi lično i to umesto njega ne može učiniti niko, ali kada već ostane bez plate, penzija mu ostaje kao jedini spas.