Sušna godina, a slast preliva u vinogradima i podrumima

Na sve to su navikli Horgošani, ali i da se vesele tokom „Berbanskih dana“, koji su minulog vikenda upriličeni 28. put. Pogotovo što, bez obzira na to da li je godina sušna ili kišna, uvek se na izložbi nađe grožđa, rumenih i zelenih jabuka, povrća i drugih plodova, a i vremena za krčkanje paprikaša, te čardaš i kolo.

„Ova sezona nama je za pamćenje jer je grožđe fantastičnog kvaliteta pa će takvo biti rujno i belo vino“, kaže vinogradar Nandor Biro.“ Slast grožđa je veoma dobra, pa „pino noar“ ima više od 21 procenat šećera, a „šardone“ oko 22. Mnogo bolje sam u sušnoj godini prošao s grožđem nego s jabukama, u koje treba mnogo ulagati zbog sve gorih preparata koje se nudi da ih sačuvamo od bolesti, a bez navodnjavanja je još teže. Na lozi je suša tu i tamo ostavila traga, ali mojih 10.000 čokota su na najpovoljnijem terenu i sve su dobro podneli.“

Iz Birovog podruma vino u rinfuzi je 200 dinara litar, flaširano malo skuplje, a kilo grožđa tek 50 dinara.„Mušterija za vino ima, ali nedovoljno, jer je mnogo ljudi odavde otišlo u inostranstvo pa nema ko da pije“, vajka se Biro.

Kod Friđeša Salme nije baš rodilo kao lane, ali kvalitet je bolji.

„„Kevidinka“ najkasnije sazreva i poslednja se bere, pa dok ostali vinogradari već završe, ja nisam ni počeo“, objašnjava Salma.“ Imam dva jutra čokota, ali sve je manje te sorte i uglavnom su zasadi na manjim površinama. Inače, „kevidinka“ je stara sorta, čovek može da popije dnevno i četiri litre vina od nje a da se ne napije. Spravljam samo za svoje potrebe 700-800 litara, a grožđe u poslednje vreme sve više traže vinari iz Sombora, Stanišića, Apatina i drugih mesta. Cena je kao i lane 45 dinara kilo.“

U izuzetnu slast grožđa posetioci fešte mogli su se uveriti degustacijom šire koju su presovali i cedili na štandu vinari horgoškog viteškog reda „Sveti Orban“.Stone sorte su takođe dale dobar kvalitet, ali su se čudili kupci jer na veliko košta 80 dinara kilogram, dok je na pijacama i u piljarnicama tek malo skuplje – 100 do 150!

Voćar i vinogradar Jene Šerfeze je došao pre svega zbog druženja.„Uvek dođu rođaci i prijatelji i iz Reskea, a Vince Tumbas i Karolj Mora skuvali su odličan paprikaš“, veli Jene.“Dragi su nam i pobratimi iz Lozovika, kod Smedereva.“Horgošani peku domaću palinku, pa je to i hobi Lasla Baranjaša, u čijem kazančetu je bila prepeka breskovače.

„Imamo mi dobre kajsijevače, jabukovače, lozovače, pa sam za šljivovicu i kruškovaču pre nedelju dana u Segedinu dobio zlatnu medalju, dok je dudovača bila bronzana. Izgleda da je naša „žestina“ bolja nego u Mađarskoj jer smo osvojili više priznanja“, ponosno naglasi Baranjaš.

Veronka Dukai se iz Segedina vratila sa zlatnim medaljama za dudovaču, kajsijevaču i orahovaču, te srebrom za rakiju od zove, a bila je pre lauretkinja na brojnim smotrama u zemlji i inostranstvu.Lordmer Horgoša Robert Šorš veli da za „Berbanske dane“ proizvođači i meštani hoće da i dobrodošlim gostima pokažu kakva im je bila godina i plodovi.

„Zbog suše, sezona je, s jedne strane, bila loša, ali je grožđe i voće slađe“, ističe Šorš. „Gosti nam pristižu iz četrdesetak mesta, od Lozovika pa do Reskea i drugih pograničnih komšijskih mesta, Mestegnjea iz Mađarske, bratske Dumbravice iz Rumunije, ali i Letonije, Estonije, Poljske, Nemačke... S razlogom, jer mnogo toga mogu da vide pa se trudimo da sve bude što lepršavije i zabavnije.“

Na više od 60 vatri pristavljeni su bograči, a da bude dovoljno mesa od jelena pobrinuli su se lovci mesnog Udruženja „Graničar“, predvođeni predsednikom Stevanom Marjanovim. Uvek se trude da budu dobri domaćini jer je među kulinarima najviše njihovih kolega iz okoline i vojvođanskih mesta, ali i pobratima s KiM, iz Kotor Varoši u RS i Lozovika. Inače, „Graničar“ je nedavno obeležio veliki jubilej, 130 godina lovstva u Horgošu, i promovisao tematsku monografiju Stevana Petrovića.

Osim izložbi voća, povrća i rukotvorina, pažnju su privukla i umetnička dela Tamaša Šarkanja iz Horgoša i Dušana Radišića.

„Rastao sam ovde do 13. godine, otac je radio u policiji, odselili smo se, ali ostala su lepa sećanja“, ispričao je Radišić, koji je na otvaranju postavke prvu polovinu besede držao na mađarskom a drugu na srpskom. “Pošto više od tri decenije slikam, kolege iz Horgoša su me pozvale da priredim izložbu u rodnom mestu. Dolazio sam više puta, ali mnogo toga se promenilo. Valjda jer se svima čini da je nekad sve bilo lepše. Kao dete sam pomišljao da ću se vraćati, ali sam ostao u Ubu, formirao porodicu, no i dalje volim zavičaj. Ono malo mađarskog jezika što sam naučio je ostalo.“

 

Milorad Mitrović

(Tekst je deo projekta koji je sufinansiran od strane Opštine Kanjiža. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove Opštine.)