Paori žele samo da se suša ne ponovi

Dok se presabiraju koliko im je odnela suša i da li je dobro, ili ne, što su pšenicu, kukuruz ili soju prodali odmah u žetvi, a oko njih na edukativnim “zimskim brazdama” obigravaju predstavnivi semenskih kuća i proizvođači zaštitnih hemijskih praparata svetskih marki, jednodušni su u oceni da im je prošlogodišnja suša nanela najveći udarac.

O problematici koja ih tišti i presudnim odlukama o setvenoj strukturi, semenima, veštaku i još koječemu, paori najviše razmišljaju kod kuće i na edukacijama koje se održavaju po selima, ali poveća grupa domaćina iz ovih mesta, zahvaljujući njihovim predusretljivim partnerima od kojih nabavljaju semena i druge potrepštine, o tome je raspredala minulih dana u opuštenijem ambijentu Banje Kanjiža.

- Uobičajili smo već desetak godina da našu paorsku bazu sa kojom poslujemo, što kvalitetnije pripremimo i edukujemo, jer naš je interes da ulažemo u njihovo osposobljavanje, kako bi bili finansijski što likvidniji, stručno obrazovani, da bi sa svim izazovima i povećanom konkurencijom se izborili – pojašnjava stručnjak iz firme koja sarađuje sa paorima, ali ne želi da mu se pominju ni njengovo, ni ime firme, uveren da mu je najbolja reklama “od usta do usta” - Ukoliko paori budu u problemu, i svi mi koji smo u tom ekonomskom lancu smo u problemu. Sve je teže poslovati, teško je poljoprivredna gazdinstva servisirati, jer mi nismo klasični trgovci, nego smo se u suštini pozicionirali kao servis naših kooperanata. Želja nam je da ih što bolje pripremimo, pa smo tako i osmislili da im se kroz jedan vid relaksacije i opuštene atmosfere doda nova doza znanja, koju bi trebali da primenjuju. Naš savet im je da se što manje zadužuju i što bolje svoje useve tokom sezone dovedu do žetve i ostvare zaradu, jer svi mi radimo zbog interesa. Bez obzira što postoji velika doza ljubavi i entuzijazma, svima nam je krajnji cilj - profit.        

Novak Matejašev iz Mošorina je sejao samo semena kukuruza i suncokreta jedne velike svetske kompanije, a žali se da je lanjska godina bila izuzetno loša.

- Kod nas je bilo strašno, ali u odnosu na druge hibride, one koje sam sejao dobro su se pokazali i opet ću ih sejati. Obrađujem 35 lanaca, samo ratarim, pa ove godine priželjkujem da bude više kiše i ništa više. Svu agrotehniku ispoštujemo i ja i moje kolege, nismo u mogućnosti da utičemo da li će biti kiše, a uslova za navodnjavanje nemamo – veli Matejašev.

U gazdinstvu Jefte Petrovića iz Mošorina ratarstvo je kombinovano sa tovom junadi i svinja. On konstatuje da je lanjska sezona za paore bila strahota, jer je suša sve useve pogodila katastrofalno. Njive su mu na bregu, zemlja je treće klase i nema mogućnosti za zalivanje. Krivo mu je što u blizini nema ni kanala, vodni doprinos se plaća, a vode kada je potrebno nema. 

- Radim oko 40 jutara zemlje i prinuđen sam, kao većina, da samo gledam u nebo. Od useva u potesu Čapor, kukuruza ništa nije bilo, bar da sam dao nekome za silažu. Dva košenja lucerke su bila dobra, a naredna dva ništa. Sejem kukuruz, suncokret, soju i lucerku, jer treba obezbediti dovoljno hrane za stoku. Pripremio sam dovoljno hrane za stoku, ali sam knap. Srećom da sam ostavio ječam, pa nam to održava stočni fond. Baš sam 19.januara isporučio pet bikova, srećom odmah sam naplatio, pa gledam da sledeću turu stavim u tov, godišnje isporučim pet do deset komada. Otkupna cena je 1,9 evra za kilogram, tek toliko da izvučeš uloženo od nakupaca i preprodavaca. Utovim 40 do 50 svinja, samo je cena sada jako pala, momentalno iznosi 140 dinara za kilogram žive vage. Predao sam svinje 1.januara za Arilje po 160 dinara, a novce još nisam dobio – žali se Petrović.

Oko 40 hektara obrađuje Ljubiša Rusmir iz Mošorina, a tovi i svinje, godišnje oko 150 tovljenika. Nema unapred određenog kupca, nego po sistemu “ko plati, taj nosi” jer se dešavalo da neki put i ne budu plaćeni.

- Prošlogodišnja računica je jako loša počev od toga da nam je nafta preskupa, subvencija nema ili su skromne, a rod je lane bio svega pola tone kukuruza po jutru. Suša je kod nas bila katastrofalna, niko nas zbog toga nije ni pogledao. Svi traže da od poljoprivrednika naplate svoje, od doprinosa za odvodnjavanje do penzionog osiguranja, a niko nam ništa ne pomaže. Jesenas sam sejao pšenicu, a ovog proleće sejaću slično kao i do sada kukuruz, soju, suncokret, ali koliko vidim biće skuplje. Skuplja je nafta, a i semena, pa iskreno rečeno, ne nadam se boljem. Bojim se da ako se ponovi sušna godina da će ljudi doći u još veće probleme i dugove, jer setva se najviše finansira iz kredita. Ako rodi nečem se možemo nadati, ako ne rodi, ugasili smo – kaže Rusmir.

Koviljčanin Milovan Gaborov se bavi ratarenjem, a prošlu godinu ocenjuje katastrofalnom, na 60 hektara, na kojima seje pšenicu, kukuruz, suncokret i soju.

- Kada sam podvukao crtu, lanjske sezone sam se našao ispod crte – uverava Gaborov. – Vremenski uslovi nam uopšte nisu išli na ruku, jer nam je nakon majske kiše od 25 litara po kvadratnom metru posle sve presušilo. Prinosi su bili ispod svih očekivanja. Ranije smo se bavili proizvodnjom mleka, sada stoku držimo samo za sopstvene potrebe, ali koliko vidim ni stočari ne prolaze dobro. Kod nas u Kovilju otkupna cena svinja sada je 125 dinara kilogram žive vage. Cene repromaterijala stalno beleže neki rast, koje proizvođači pravdaju nekim novim inputima, a mi smo nažalost svedoci da smo opet imali veće otkupne cene u žetvi i na kraju godine, nego sada. Zadržao sam robu na lageru pšenicu, kukuruz i soju i tu sam pogrešio. Napravio sam promašaj, jer kod nas u poljoprivredi dva i dva nikada nisu četiri…

Ljubinko Itebejac iz Šajkaša kaže da im je gazdinstvo kombinovano sa ratarstvom i mlečnim govedarstvom. I Ljubinko godinu u ratarstvu ocenjuje katastrofalnom, pri čemu su jedino sa lucerkom uspeli da zahvaljujući zalivanju tifonom imaju šest otkosa, a sve ostale kulture su podbacile.

- Ratarska proizvodnja nam je podređena proizvodnji hrane za krave i odgoj junica, a mušku telad prodajemo jer se u stočartsvu isključivo bavimo proizvodnjom mleka. Obrađujemo oko 140 jutara zemlje, zajedno sa zakupom državnih njiva. Na muži imamo 50 krava. Soju i suncokret menjamo za sačmu za ishranu krava, a kupujemo samo premikse, sami proizvodimo silažu, seno i lucerku. Prošle godine smo isporučili 362.000 litara mleka, s tim da u ovoj godini planiramo da premašimo 400.000. Ne povećavamo broj muznih krava nego povećavamo mlečnost po kravi, s time da idemo na jaču genetiku– naglašava Itebejac čije gazdinstvo mleko isporučuje “Imleku”. Ljubinko Itebejac veli da su najrigorozniji po pitanju kvaliteta, međutim, tačni su i kod isplate.

- Relativno smo novi u proizvodnji mleka, tek 12 godina, a od kada smo počeli pričalo se o nacionalnoj laboratoriji za kontrolu mleka, a ona još ni danas nije zaživela, još uvek mlekare same utvrđuju kvalitet, tako da uvek postoji neka doza sumnje. Premije za mleko trebalo bi da se daju prema kvalitetu, jer nije isto ako se ulaže u kvalitetnu proizvodnju i mlekara i celo društvo dobiju kvalitetniji proizvod, pa zbog toga proizvođač treba da bude više nagrađen.  Mi stalno isporučujemo mleko ekstra kvaliteta, pa sa svim dodacima i stimulacijama koje mlekara daje na količinu i registrovanu farmu postižemo cenu od 40 dinara po litru ili nešto malo više, plus premija od sedam dinara. Nije isto proizvesti po kravi 25 litara mleka dnevno ili musti 32 litre, koliko je trenutno na našoj farmi.

Teksti foto:

Milorad Mitrović