Mogu li se povratnici iz inostranstva usmeriti na poljoprivredu?

Pokretanje sopstvenog biznisa zato se nameće kao najbolje rešenje, a poljoprivreda se u  takvim razmišljanjima javlja kao dobar izbor, jer uz sopstveni novac koji manje, više imaju povratnici,  država iz godine u godinu novčano pomaže snaženje porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.

Mogućnosti za egzistenciju u poljoprivredi su velike samo za to treba ideja, jer ova grana privrede nije samo setva kukuruza i pšenice, uzgoj svinja, muža krava, već i povrtarstvo, podizanje voćnjaka i vinograda, proizvodnja lekovitog bilja , pčelastvo, cvećarstvo, etno ili banjski turizam…

Proizvodnja, recimo,  povrća u našoj zemlji ne razlikuje se ni u čemu  od one u  regionu, ali ni u Evrope i svetu. U registru poljoprivrednog bilja  je 41 vrsta povrća, a veći ekonomski i privredni značaj  ima oko 30 vrsta, pa eto prilike i mogućnosti  da se izabere novi posao...

Gajenje povrća, kaže dr Žarko Ilin, profesor sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, može da bude profitabilan porodični posao, ali ozbiljan i dugotrajan.

– Smisao je, ukoliko se povratnici opredele za povrtarstvo da ga gaje tokom cele godine svežeg, prateći smenu useva primenom novih tehnologija gajenja  Da bi se postigao solidan  izvor zarade  četvoročlanoj porodici, nosilac poljoprivrednog gazdintava treba da ima minimum tri do pet hektara zemlje prve ili druge klase sa dostupnim izvorom vode radi navodnjvanja. Takođe, potencijalni povrtar treba da poseduje i mehanizaciju. Ukoliko se pak opredeli za proizvodnju u zaštićenom prostoru za pristojan život četvoročlanoj porodici treba 3.000 do 5.000 kvadratnih metara plastenika i najmanje  hektar –dva zemlje za intezinu proizvodnju na otvorenom prostoru – smatra profesor Ilin.

Prema njegovim rečima, bavljenje portarstvom iziskuje i ozbiljne investicije,  jer je za većinu potrebno obezbediti čuvanje, kratkoročno ili dugoročno, za čega su potrebne hladnjače i oprema…

–Većina investicija  je podržana u različitim procentima  od strane Ministarstva poljoprivrede i Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu APV. S druge strane dostupan je  i novac iz IPARD-a . Istovremeno novac za mehanizaciju i opremu za preradu, plastenike tunelskog tipa , blok tip plastenike i staklenike  može se obezbediti i zadrugastvom, tako kupljena imovina zajednički  koristi – naglasio je  prof. dr Ilin.

Izvor prihoda može se naći i u podizanju voćnjaka, ali u pokretanju tog posla ne treba raditi ništa na svoju ruku, već za odabir vrste voća i sorti pitati za mišljenje stručnjake u voćarstvu.

–Ima rezona da povratnici zaradu nađu u poljoprivredi i voćarstvu kao delu ove privredne grane  – kaže prof. dr Zoran Keserović sa novosadskog Poljoprivrednog fakulteta. – Mnogi naši građani na radu u inostranstvu podigli su radeći u zapadnim zemaljma savremene plantaže voća i u tim poduhvatima nisu radili ništa samostalno već savete tražili i dobijali od stručnaka. Ne uspeva sve voće pođednako dobro na celom području naše zemlje. U ravnici se ne sade maline, borovnica i kupina, ali uspevaju u brdsko –planinskim područjima, na većim nadmorskim visinama treba saditi i kajsije, dok u niziji uspevaju jabuke, kruške, dunje, trešnje, višnje, orah , a sve više je i plantaža lešnika ,što je bilo sve do pre desetak godina nezamislivo za Panonsku niziju.

Po rečima prof.dr Keserovića vrsta voća određuje i koliko će voćnjak biti površine da bi četvoročlana porodica imala solidan izvor prihoda.

–Za voćnjak jubuka i krušaka treba između četiri i pet hektara zemlje, za dunje pet do šest hektara, za trešnje je dovoljno dva i po hektara, a za orahe i lešnike deset. Dok se ne postigne pun rod, u niziji se mogu na primer saditi jagode i tako obezbditi prihod  - ističe prof. dr Keserović..

On ujedno predočava da i za podizanje voćnjaka treba imati svoje parče zemlje i ukoliko se  žele postići dobri prinosi, moraju se primenjivati agrotehničke mere, ali imati i mehanizaciju i obavezno protivgradnu zašitu.

I stočarstvo kao najvažnija grada poljoprivrede može da bude kora hleba, ali je , kaže dr Ratko Lazarević, potrebno znanje farmera, a ukoliko ga ne poseduje tu su da pomognu stručne savetodavne službe. I u stočarstvu je potrebno sopstveno zemljište, ali nije obavezno, jer mogućnost može biti uzimanje zemlje u arednu radi proizvodnje kabaste hrane.

– Uzgoj stoke se ne isplati ukoliko se hrana kupuje -ističe dr Lazarević. – Može se baviti svinjarstvom, govedrstvom, ovčarsvom , živinarstvom, hraniti koze, magarce ….ali svakog farmera država mora da subvencioniše po grlu stoke, što naši farmeri  dobijaju, doduše ne u onim iznosima , kao u zapadnim zemljama, ali se može dobiti suma bespovratnog novca u zavisnosti od investicionog ulaganja, pa je i stočarstvo jedna od mogućnosti u poljoprivredi,  da se dođe do posla i prihoda –naveo je dr Ratko Lazarević.

Zorka Delić