KOTRLJANJE RAVNICOM: Kad petlovi završe u kotlićima i krave praznuju 

Praznovali su meštani i njihovi gosti, a najlošije su prošli petlovi koji su završili u paprikašu. Kokoške su zbog toga tugovale, a preostali petlovi se šepurili po dvorištu.

Selo je poznato po proizvodnji mleka, a slavile su i odmarale i krave, jer za praznik se ne isteruju na ispašu: i kravar Ištvan Šandor slavi, a svi se slažu da nije primereno da čopor od oko 160 krava na povratku, za praznik prolazi kroz centar sela gde se kuva i veseli.

- Pićuka nije Srbin, ali mu se ovaj praznik jako sviđa i nije rad da radi kada mi slavimo. Izabrali smo za praznik sela Svetog Iliju, sveca kojeg meštani dugo uvažavaju u nekom strahu od Gromovnika. Ovde ni Srbi ni Mađari na Svetog Iliju nikada nisu u polje izlazili - objašnjava Ilija Vranković (60), a kao imenjak svecu, dodaje da je sa velikim odobravanjem većina meštana već sedmu godinu prihvatila da praznuje Svetog Iliju.

Raširenih ruku čekaju svakoga ko pozitivno misli i mole boga da vreme posluži, jer bez lepog vremena manifestacija ne bi bila ono pravo, ne bi bilo prave „vatre ispod šatre“ i pod vedrim nebom. To što krave za seosku slavu ne idu na ispašu, nadoknadi se time što pojedu oko 150 bala sena, ali za to niko ne mari, treba i one da praznuju. Povrh svega, sve je obradovalo da je kravar Ištvan Šandor paprikaš od petla u kotliću dobro začinio pa se našao među nagrađenima na takmičenju za „Ilindanski kotlić“, u konkurenciji dvadesetak kotlića. Iza prvoplasiranih Kalmana Boršoša iz Čoke i Ervina Makre iz Rabea, Šandor je podelio drugo mesto sa Danilom Čonićem iz Crne Bare.

Domaćini u Sigetu oduvek poštivaju običaj da na Svetog Iliju prinesu žrtvu, najstarijeg petla iz dvorišta. Vranković priča da je i u njihovoj kući tako.   

- Nažalost sve nas je manje, za dva meseca izgubili smo četvoricu meštana, troje pre vremena i jedna baka preko osam decenija, što je prirodno, ali odlaze na onaj svet i malo ranije. U selu trenutno nemamo trudne žene, a imamo mnogo neoženjenih momaka, čak mislim da se većina njih neće nikad ni oženiti. Dece još uvek u selu ima, ali svega je par devojaka, koje verovatno misle negde da odu, tako da selo i nema neku sjajnu perspektivu - pesimista je Ilija Vranković.

Meštani Sigeta su vezani za zemlju i stočarstvo, a Vranković ukazuje da sa stočarstvom ne ide sjajno, posebno sa proizvodnjom mleka koja je najviše zastupljena. U sigetskim domaćinstvima ima oko 300 goveda, a na ispašu ide oko 160 krava.

- Čopor se smanji za dve godine za oko 60 krava, pa i isporuka mleka. Verovatno zbog prilika u otkupu mleka. Prerađivači sami određuju cenu koliko hoće i plate nam kad hoće. Kod nekoliko većih proizvođača koji imaju svoje bazene otkupljuje „Imlek“, a od ostalih „Mokrin mlek“ i „Kikindska mlekara“. Mi manji proizvođači za litar mleka dobijamo od 22 do 28 dinara, plus državnu premiju od sedam dinara, a ovi koji imaju bazene od „Imleka“ valjda dobijaju malo više. Krave kada idu na ispašu manje mleka daju. Manje se pomuze, ali ih je tako lakše držati. U proleće dok je trava na okolnim pašnjacima još zelena krave daju više mleka, a kada se trava osuši drastično opada količina mleka - objašnjava Vranković.

Selo je praktično ostrvo u moru pašnjaka, zbog toga se i zove Siget. Da bi proizvođačima mleka bilo bolje Vranković smatra da je potrebno menjati sistem subvencija, da se oni koji kreiraju agrarnu politiku ne drže slepo - da tržište određuje sve!

- Nama je ispalo tako da je prerađivač mleka u stanju da odredi koliko će nam platiti. Niko nas proizvođače mleka ne može da zaštiti od „novokapitalista“. Oni što imaju više, želja im se pojačava da se što pre približe „kolegama“ sa Zapada, a njihove želje velikim delom mi moramo da platimo, a mogućnost je ta, da se smanjuje cena mleka, na šta ne možemo da utičemo. Prerađivači mleka skidaju kajmak, a mi životarimo. Ako bi bilo izvodljivo da se na nivou države odredi minimalna cena koju ni jedan prerađivač ne može da prekrši, to bi nas proizvođače zaštitilo. U suprotnom ide kako ide, upropastićemo nas vrlo brzo i nećemo ninašta ličiti kao selo. Mladi, pa ni moj sin prvi, koji sticajem okolnosti nema završenu nikakvu školu, neće uopšte da ostane na selu. Godinu i po dana uopšte ne ulazi u štalu da muze krave, pa sam zbog toga morao da smanjim broj krava sa 19 na 11. Znači, momak od 28 godina hoće svim silama da ode u inostranstvo, a još je nekolicina takvih što hoće da odu i tu je kraj priče - predočava Vranković.

U mladosti Ilija Vranković je obišao pola sveta, ali je kako tvrdi, samo iz svoje želje ostao u Sigetu, zato što voli ovo mesto, ali priča da ima meštana koji su otišli u beli svet odavno, pa neke godinama nije video a neke viđa s vremena na vreme. Kao da su izgubili osećaj gde su rođeni i odrastali, a svet ih uzeo pod svoje na zapadnjački način, pa retko ili nikako ne dolaze iz Nemačke, Austrije... već ko se gde usidrio. 

-  Rado sam se vratio u Siget i odavde nikud ne idem. Bio sam mornar od 1982. do 1985. godine i plovio sam na sve strane sveta na brodovima „Jogooceanije“ iz Kotora, u ona dobra vremena, na dva broda po godinu dana. Kao mali sam obožavao putopisne emisije na televiziji Zuke Džumhura i Milana Kovačevića, pa kada sam rekao ukućanima da ću obići te svetske predele koje sam gledao na crno-belom ekranu, svi su milsili da sam malo šašav. Međutim, kada sam porastao, svoju sam uslovno rečeno luckastu ideju ostvario, jer odavde iz Sigeta sem mene niko nije bio mornar iz ovih pet okolnih sela, ne računajući služenje vojnog roka u mornarici. Vratio sam se zbog ženidbe, kada je moja izabranica završila školu i posvetio se poljoprivredi. Držimo se još nekako na ovom ostrvu na severu Banata, a do kada ćemo izdržati ne znamo - kaže Vranković.

Milorad Mitrović