Ovršeni sirak metlaš ide za Tursku

Familija Grujin je svake sezone žuti list uzgajala na površini od četiri do šest katastarskih jutara. Jovan je nastavio istim tempom kada je preuzeo gazdinstvo od oca, jer se na težak rad u paorluku svikao od malena.

Ugledni domaćin iz Bogaraša priča da od 1981. do prošle godine nisu žalili truda, jer je proizvodnja „berleja“ itekako zahevan i mukotrpan posao koji zahteva puno vrednih ruku. Od lane u gazdinstvu Grujin nema ni struka „berleja“, a i najveći broj poljoprivrednih gazdinstava iz ovog kraja su ugasili proizvodnju.

– Proizvodnja „berleja“ je doživela propast verovatno i zbog politike velikih duvanskih kompanija, prestankom ugovaranja ove proizvodnje, a one manje firme koje se bave doradom i trgovinom duvanom ni približno nisu ispunila očekivanja proizvođača. Uzgoj duvana sorte „berlej“ na našem području ima dugu tradiciju, ali izuzev nekolicine, objekti u koje je namenski ulagano za prirodno sušenje duvana uglavnom ostali su prazni, mada pokušavamo da velike šupe izgrađene za te svrhe iskoristimo za druge svrhe – napominje Grujin.

Samo u Bogarašu bilo je tridesetak proizvođača, a prema rečima Grujina, ostala su da se duvanom bave samo dva gazdinstva koja su u uzgoj duvana ušli prethodnih godina, dok su proizvođači sa dugogodišnjim iskustvom digli ruke od „berleja“:

– Isporučivao sam godišnje deset tona suvog lista „berleja“, što je donosilo solidan prihod našem domaćinstvu, ali prošle i ove godine nismo ga sadili, niti više nameravamo. Bio sam među najvećim uzgajivačima „berleja“, ali u odnosu na površine koje obrađujemo, duvan nam nije bio najvažniji, pa sam lakše prešao na druge kulture. I do tada sam pod sirkom metlašem imao značajne površine, tako da odustajanje od duvana nije izazvalo potrese.

Poljoprivredno gazdinstvo Jovana Grujina obrađuje oko 80 hektara zemlje, pri čemu je u setvenoj strukturi svake sezone polovina površina pod pšenicom i ječmom, dok za drugu polovinu domaćin iz Bogaraša osluškuje i prati kretanja i prilike na agrarnom tržištu:

– Tako nakon žetve žitarica, tokom jesenje berbe i zime, sve do proleća, imam vremena da se opredelim. Na svim parcelama obavim jesenje oranje i celu zimu mogu da razmišljam šta da posejem.

Ove sezone sirak metlaš, iako je rod manji nego lane za oko 30 odsto, ima tržište, međutim, Jovan predočava da je jako veliki problem sa radnom snagom. Da se poseku metlice sirka sa jednog hektara potrebno je bar 25 radnika, međutim, posla ima na transportu, pa da se sve sadene u kamare i ovrše seme tako da u vreme berbe po hektaru treba oko 30 nadnica: 

– Za berbu sirka metlaša sve je ručni rad, ali ja lično nisam doživeo da ne uradim posao na vreme, jer sam pre kiše uspeo da skinem rod sa 30 hektara. Za dva nedelje intenzivnog rada uspeli smo da rod smestim pod krov, u šupe i sada mogu da čekam kupce. Sirak, a i žitarice, sve radim za slobodno tržište sopstvenim ulaganjima, bez ugovaranja, da ne zavisim ni od koga. Proizvodnja sirka je solidna, mada nije svejedno da li se prodaje neovršen sa semenom ili ovršene metlice. Cena neovršenog sirka sa semenom nije se menjala već četiri godine, nego je i pala, jer je bila 40 dinara po kilogramu, a iz ovogodišnje berbe je otkupljivan za 30 do 33 dinara. U ovoj sušnoj godini sa umanjenim prinosom prodaja sa semenom nije bilo nikakve računice i dobro je bar da su proizvođači pokrili troškove. Ja isključivo prodajem ovršeni sirak čija je cena takođe pala u odnosu na lanjsku, iako je berba bila skuplja i rod slabiji, ali još uvek možemo da se uklopimo.

Za kilogram ovršenog sirka otkupljivači plaćaju 85 do 90 evrocenti, ali prema rečima Grujina, toliko može da se postigne samo za najkvalitetniju robu koja može da ide za izvoz u Tursku, dok za sirak lošijeg kvaliteta trenutno baš i nema kupaca. Najveći kupci sirka su Turci, a od ovdašnjih proizvođača ovaj izvozni artikal otkupljuje senćanska firma „Šuranji-koop“, koja ima otkupno mesto i vagu u Bogarašu. Sa ovog područja pre je bilo izvoza sirka i za Makedoniju i Bosnu.

– Sirka je ove sezone možda bilo i previše u našem ataru, ali mnogi su se prvi put kao početnici upustili u proizvodnju, koja što se tiče setve i nege useva nije odviše zahtevna, međutim, najveći problem je radna snaga kada prispe za berbu – predočava Grujin. – U Bogarašu nema nijedne grupe sezonaca organizovane za branje sirka, a na okupu je samo jedna manja grupa od 15 do 20 ljudi koja radi na duvanu i berbi krastavaca. Za berbu sam angažovao grupu Roma iz obližnjeg Tornjoša koja ne bere na sat i u nadnicu nego u đuture po jutru i tako nemam brige sa njima. Znam da izračunam unapred koliko će to koštati i koja je to cena u koju moram da se uklopim.

Kod ulaganja u proizvodnju i organizaciju posla Jovan se oslanja na sopstveni kapital i mogućnosti gazdinstva, a od podsticajnih sredstava samo koristi ono što se iz agrarnog buyeta dobija po hektaru obradive površine. Druge podsticaje, kao što su za investiranje u nove mašine nije koristio, jer tu je neophodan veći kapital. Ima solidnu kompletnu mehanizaciju, od traktora i sejačice do kombajna, što je dovoljno za površine koje obrađuje i po potrebi je obnavlja sopstvenim sredstvima.

Milorad Mitrović

I paorluk obezbeđuje solidnu egzistenciju

Na parcelama gazdinstva Jovana Grujina ima još površina pod suncokretom i kukuruzom, takođe i šećernom repom, ali je sa 15 površina smanjena na osam hektara. Mogućnosti za navodnjavanje ima samo na parceli od 12,5 jutara oko salaša, a tu jedne sezone kada se zaseje slatki koren tri sezone treba pauzirati. Na tom delu imanja se ranije uzgajao i duvan, ali tu je sada lucerka za prodaju, koja će se prema Jovanovim procenama najverovatnije isplatiti, pošto je godina bila sušna tako da je bez zalivanja rod lucerke slabiji. Lucerka uskladištena pod šupom čeka zimu, kada se obično postiže najbolja cena. „U poljoprivredi jeste teško, ali treba pametno raditi. Da nisam zadovoljan, ne bih se bavio paorlukom, jer porodica ima solidnu egzistenciju, imamo troje dece koje školujemo. Pošto imam tri ćerke, nisu za ispomoć na njivi, pa sam prinuđen sam da sve postignem”, saznajemo od Grujina.