Lični bankrot bio bi spas za građane od izvršitelja

To je za Tanjug izjavio profesor Beogradske bankarske akademije (BBA) Hasan Hanić i dodao da su pojedini dužnici u nemogućnosti da izmire svoje obaveze ne svojom krivicom, već ponekad i drugih, pa čak i državnih institucija.

Neretko u medijima ili u našem okruženju čujemo o iskustvima građana kojima su izvršitelji popisali ili zaplenili imovinu, a neki od njih, kada do toga dođe, prete samoubistvom, a pojedini životi su ugašeni upravo zbog velikog zaduženja, rekao je Hanić.

On je ukazao da bi zbog takvih situacija bilo dobro da postoji mogućnost zaštite dužnika u određenom periodu, najčešće tri do pet godina.

Hanić ističe da uvođenje instituta ličnog bankrotstva podrazumeva i određivanje stečajnog upravnika, koji bi u tom određenom periodu vodio računa o imovini i prihodima prezadužene osobe.

Dodaje da to opet podrazumeva da se ostavi određeni minimalni iznos koji je neohodan za podmirenje osnovnih životnih potreba, uključujući i mesto za stanovanje, ukoliko osoba koja je zadužena nema stan.

Ukazuje da je pre donošenja instituta ličnog bankrotstva potrebno da postoje dobri uvidi u imovinu dužnika, kako se ne bi dogodilo da neko ko tvrdi da je prezadužen, imovinu prenese na drugu osobu.

“Ovde je važno da postoje dobri uvidi, dobre evidencije, međutim, mi nemamo, koliko je meni poznato, taj potpuno dobro obezbeđen sistem. Na kraju krajeva, mnogi objekti nisu ni registrovani ni uknjiženi”, naveo je Hanić.

Hanić smatra da se u Srbiji još nisu stekli uslovi za institut ličnog bankrotstva, a da je to i stav Narodne banke Srbije (NBS).

Hanić očekuje da do donošenja rešenja takvog zakona dođe između 2025. i 2030. godine.

„Ako se pandemija ne produži i ako se isključe neke vanredne okolnosti do kojih može doći, ali i ukoliko se ove stope privrednog rasta prognozirane u narednom periodu ostvare, mislim da bi se u periodu od 2025. do 2030. moglo doći do pripreme odgovarajućeg rešenja i pravnog okvira za institut ličnog bankrotstva”, zaključio je Hanić.

Između ostalog, institut ličnog bankrotstva podrazumevao bi i uključivanje sudova i njihovu efikasnost, ali, ukazuje Hanić, domaći privredni sudovi prenatrpani su zbog drugih sporova.

Kaže da iskustva takvih instituta postoje u razvijenim zemljama, na primer u SAD i drugim evropskim zemljama.

Hanić ocenjuje da je postojanje takvog instituta dobro jer bi pružilo mogućnost građanima da u određenom periodu pronađu novi posao i izmire obaveze, a da ne dođu do teške situacije.

Dodaje da bi to odgovaralo i poveriocima, ali, ističe, i pokazalo bi da je država odgovorna i da vodi računa o svojim građanima.

D. Mlađenović