Zakon za oko 100.000 radnika na lizing još na čekanju

Taj jedini prihvaćeni predlog sindikata znači da radnik, ukoliko odluči da tuži agenciju za zapošljavanje, u isto vreme i o istom trošku može odgovornost zatražiti i od poslodavca, što Nacrtom koji je predložila Radna grupa Ministarstva rada i zapošljavanja nije bilo predviđeno. Sve ostale primedbe sindikata nisu prihvaćene. Po rečima predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisava Orbovića, oni su se zalagali za to da se zakon donese da bi se regulisao položaj oko 100.000 radnika koji sada rade preko agencija i nemaju nikakvu zaštitu niti regulisan zakonski okvir. Čelnik tvog sindikata tvrdi da je Nacrt zakona o agencijskom zapošljavanju bio spreman, ali da mu je u muđuvremenu „dat drugi oblik na koji je neko drugi uticao”.

S tom Orbovićevom ocenom složio se i predsednik UGS „Nezavinost” Zoran Stojiljković. Ističe da su sindikati i Vlada bili blizu rešenja o izmenama, ali da „neko ko ne sedi za tim stolom nije bio zadovoljan sindikalnim predlozima”.

Inače, procenjuje se da u Srbiji trenutno ima između 70.000 i 100.000 radnika koji rade preko više od 110 agencija koje se bavi privremenim zapošljavanjem. Njihov rad nije regulisan nijednim zakonom, a radnici na lizing trenutno nemaju pravo na godišnji odmor i bolovanja, ali ni na topli obrok i naknadu za prevoz. Odugovlačenje sa zakonskim regulisanjem te oblasti ide naruku poslodavcima koji iznajmljene radnike plaćaju manje i prema njima nemaju nikakve obaveze. Javna je tajna da upravo preko radnika na lizing mnoga javna preduzeća „zaobilaze” zabranu zapošljavanja.

Radnici na lizing ili zapošljavanje preko agencija postoje u mnogim evropskim državama već decenijama, ali su njihove obaveze i prava zakonski regulisani. Po istraživanju Fondacije Centra za demokratiju, oko dva odsto zaposlenih u Srbiji prima platu na osnovu ugovora s agencijama za privremeno zapošljavanje. Taj procenat približno je jednak proseku u EU, pa čak i manji nego u nekim zemljama: u Nemačkoj 2,2 odsto, Velikoj Britaniji 3,6, ali je kod nas zloupotreba lizing radne snage daleko veća nego u državama u kojima je ta oblast zakonski regulisana.

Kompanije u Srbiji počele su u većoj meri da koriste lizing radne snage posle izmena Zakona o radu iz 2014. godine, kada je propisano da radni odnos na određeno vreme ne može trajati duže od dve godine. Kod lizinga to zakonsko ograničenje se lako zaobilazi tako što iznajmljenog radnika nakon te dve godine preuzima druga agencija i sklapa s njim novi ugovor za isto radno mesto. To je i moguće zbog toga što Zakon o radu poznaje samo ugovorni odnos poslodavca i zaposlenog, a zakon koji uređuje rad preko agencija za zapošljavanje još uvek nije donet.

Po istraživanju Fondacije Centra za demokratiju, najviše iznajmljenih radnika je u regionu Beograda – 45 odsto i Vojvodini – 30 odsto, a posmatrano po delatnostima, sektor usluga sa 60 odsto radnika u njemu dominira, a na drugom mestu je prerađivačka industrija s 37 odsto.

Istraživanje je pokazalo i to da je učestalost ugovora s agencijom za privremeno zapošljavanje kod niskokvalifikovanih radnika znatno veća nego u EU, dok je kod visokokvalifikovanih radnika lizing ređa pojava. 

Da bi se broj radnika na lizing smanjio i ograničio, sindikat je zauzeo stav da zaposleni preko agencija u firmama mogu da čine od deset do 20 odsto, a to na SES-u nije prihvaćeno. Sindikati su tražili i da se vremenski ograniči mogućnost zapošljavanja preko agencija, da se radnicima na lizing jemči pravo na sindikalno organizovanje i mogućnost da potpišu kolektivni ugovor koji bi štitio njihova prava.

Iako radnici u Srbiji više od decenije čekaju da bude regulisan rad na lizing, očigledno da socijalni partneri o nacrtu zakona koji bi tu učinio ne mogu da se dogovore. No, svi oni saglasni su u tome da zakon treba što pre doneti. Ukoliko do kraja ovog meseca zahtevi sindikata ne budu prihvaćeni, njegovi predstavnici neće dati pozitivno mišljenje na ponuđeni nacrt.

LJ. Malešević