U mestu tapkaju 30 banja i 300 termalnih izvora

Početkom 2015. godine privatizacija srpskih banja privremeno je odložena jer je deo njih bio u sporu države i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, iako je nekoliko meseci pre toga, 2014. Vlada Srbije formirala Radnu grupu sa zadatkom da te sporove sporazumno okonča, odnosno da se bavi statusom banja koje su ponuđene na prodaju. Ta radna grupa bila je zadužena i da sačini poseban program za privatizaciju banja da se ne bi dogodilo da većina njih ode u prodaju zajedno s izvorima lekovite vode.

Kada je krajem 2016. godine Vlada Srbije shvatila da posao stoji na mrtvoj tački gotovo dve godine samo zbog toga što se nije dovoljno radilo na rešavanju spora države i RF PIO, nadležnim državnim institucijama dat je rok od 60 dana da reše imovinskopravne probleme oko vlasništva nad banjama, da bi se konačno moglo ući u proces privatizacije deset srpskih banja. Rok je ispoštovan, ali ni tokom 2017. godine od privatizacije banja nije bilo ništa.

Sada ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim Ljajić kaže da je Vlada Srbije ponovo formirala Radnu grupu za privatizaciju i rešavanje problema banja. Precizira da je ona već održala jedan sastanak, na kojem su se bavili problemima Kuršumlijske banje, koja je, kako je ocenio, u katastrofalnom stanju i ne radi godinama.

– Grupa ljudi koja upravlja Lukovskom i Prolom banjom zainteresovana je da stavi u funkciju i Kuršumlijsku banju – objasnio je Ljajić. – Dali smo zaduženja pojedinim institucijama da utvrde na koji način da rešimo imovinskopravne poslove u toj banji da bi ona mogla ići u proces prodaje imovine. To bi mogao biti

uspešan model, koji bi se onda primenjivao i na druge banje i rehabilitacione centre u Srbiji.

Ministar Ljajić ističe da je trenutno stanje u kojem se ništa ne menja neodrživo i da svi imaju štetu od toga, navodeći da su banje jedan od tri ključna resursa u turističkoj ponudi Srbije.

– Srbija ima više od 300 termalnih izvora i preko 30 aktivnih banja koje bi mogle biti stavljene u funkciju uz ulaganja. Postoje preduslovi da banje budu jedna od važnih turističkih ponuda Srbije jer će se budući rast turističkog prometa bazirati na zdravstvenom turizmu – zaključio je Ljajić.

U prvom paketu privatizacije banja na spisku su se našle: specijalna bolnica Bujanovac, banja Koviljača, Niška banja, Zlatibor, Sokobanja, Ribarska banja u Kruševcu, „Merkur” u Vrnjačkoj Banji, „Gejzir” u Sijarinskoj banji, kao i Institut za lečenje i rehabilitaciju u Niškoj banji i „Termal” u Vrdniku”. U tim lečilištima bilo je zaposleno oko 2.400 radnika.

Sudski sporovi oko imovine srpskih banja građenih i novcem Fonda PIO, osnosno svih koji su participirali u tom fondu, razvlačili su se godinama, tako da je privatizacija započeta još 2008. godine morala da bude zaustavljena. No, u samom Fondu PIO isticali su spremnost za dogovor s državom o vlasništvu. Nema zvaničnog izveštaja o tome dokle je stigla Radna grupa koja je formirana 2014. godine i da li je za tri godine uspela da napravi plan privatizacije srpskih banja. Ono što se zna je da je Državno pravobranilaštvo uspelo da se dogovori  s Fondom PIO o sudskom poravnanju te da je nakon toga ostalo još da se završi tehnički deo posla. Bez donošenja odluka o završenom poravnanju, vlasništvo nad banjama ne može biti upisano u Katastar nepokretnosti, što je veoma važno za izradu procene kapitala kojim one raspolažu. Taj posao je već poveren konsultantskoj kući „Beokoneks”, koja je trebalo da precizira šta je to što se investitorima nudi i cene ispod koje banje na tržištu ne bi trebalo ponuditi.

Sada će nova Radna grupa morati ili da nastavi ono što je prethodna započela ili da krene od samog početka, a to znači da prvo utvrdi šta je uradilo Državno pravobranilaštvo, a da se potom donose odluke o upisu vlasništva nad banjama u Katastar nepokretnosti. Tek nakon toga može se procenjivati njihova vrednost i kao takva ponuditi potencijalnim investitorima. Hoće li to biti urađeno ove godine, kada već nije u prethodne tri, ostaje da se vidi.

LJ. Malešević