Šta ne valja u aktuelnom Zakonu o zaštiti konkurencije?

"Jedan od osnovnih postulata Konvencije je razdvajanje istražne od funkcije odlučivanja u krivičnim stvarima. Organ koji vodi istragu ne može u isto vreme da odlučuje o tome da li postoji povreda konkurencije i da izriče sankcije", kaže za Tanjug prof. dr Dijana Bajalović Marković, prva predsednica Komisije za zaštitu konkurencije.



Prema njenim rečima, u Zakonu za zaštitu konkurencije Srbije pomenuti postulati nisu ispoštovani.



Bajalović Marković, koja je 2005. osnovala Komisiju za zaštitu konkurencije, krenula je 2007. godine otvoreno i tada jedina protiv Miroslava Miškovića i Delta holdinga i pokušala da ih kazni i spreči preuzimanje Primera C.



U vreme donošenja sadašnjeg zakona. 2009. godine, tadašnja vlast je smenila sa funkcije predsednice tog organa. 



Prema njenim rečima, još u vreme donošenja Zakona 2009. bilo je poluglasnih primedbi stručne javnosti u pogledu novoustanovljenih ovlašćenja Komisije za zaštitu konkurencije i postupka koji se vodi pred Komisijom.



Komisija je tim zakonom, kako objašnjava, dobila ovlašćenja koja su karakteristična za krivični postupak.



Naime, ona može da vrši nenajavljeni pretres prostorija "osumnjičenih“ kompanija bez sudskog naloga, može da izriče "mere zaštite konkurencije“, koje se sastoje u obavezi plaćanja novčanog iznosa u visini do 10 odsto ukupnog godišnjeg prihoda kompanije - drugim rečima, da izriče visoke novčane kazne, navodi Bajalović.



"Komisija može da kompaniju ''pokajnika'', koja dostavi dokaze o postojanju kartelnog sporazuma, oslobodi od kazne ili je ublaži, može da izriče i druge mere u cilju uspostavljanja ili jačanja konkurencije na tržištu, od kojih neke predstavljaju ozbiljno ograničenje privatne svojine - mere razdvajanja kompanija, otuđenja akcija ili imovine, ustupanja prava intelektualne svojine i slično", precizira sagovornica Tanjuga.



Prema njenim rečima, zakonom nisu ustanovljene garancije da će Komisija ova ovlašćenja koristiti isključivo u javnom interesu, da će se postupak pred Komisijom voditi pravično i transparentno, te da će izrečene sankcije i mere biti proporcionalne težini učinjene povrede zakona i cilju koji se namerava postići njihovim izricanjem.



"Postupak koji se vodi pred Komisijom je vrlo šturo uređen u Zakonu iz 2009. U velikom broju pitanja primenjuju se pravila opšteg upravnog postupka, koja su neadekvatna, jer Komisija faktički vodi kvazi-istražni i kvazi-sudski postupak i izriče upravne mere koje su po svojoj težini jednake krivičnim sankcijama", kaže Bajalović Marković.



Napominje da Komisija ima i ovlašćenje da samostalno usvaja akte kojima precizira način primene zakonskih odredbi, i ocenjuje da to predstavlja "jedinstvo vlasti u malom!". 



Iako je po slovu zakona samostalan i nezavisan organ, faktička nezavisnost Komisije od političkih i svih drugih uticaja je, po njenom mišljenju, dovedena u pitanje načinom izbora predsednika i članova Saveta Komisije.



Zakonski uslovi koje kandidati moraju ispunjavati se, naime, krajnje široko tumače, kaže Bajalović. 



Sadašnji sastav Komisije je, inače, izabran 2013. godine, a jedan od članova saveta, na primer, je i Marko Obradović, bivši šef kabineta Miroslava Miškovića. 



Mandat predsednika i članova Saveta je vremenski ograničen, ali jednom izabrana lica imaju pravo reizbora, što ih, smatra Bajalović, dovodi u poziciju da, nadajući se reizboru, prilikom donošenja odluka vode računa kako će se onima koji odlučuju o njihovom reizboru svideti ishod odlučivanja.



"Crne slutnje da bi ovlašćenja Komisije mogla biti (zlo)upotrebljena na štetu kompanija prisutnih na srpskom tržištu nisu ostale samo slutnje. Zabeleženi su slučajevi retroaktivne primene Zakona iz 2009. i izricanja visokih novčanih kazni kompanijama već procesuiranim po prethodno važećem zakonu". 



Konstatujući da je reč "o flagrantnim povredama načela pravne sigurnosti", dodaje da, ipak, skoro da nije bilo nikakvih reakcija ni od nadležnih organa, niti medija, iako je budžet Srbije trpeo ogromnu štetu, jer su naplaćene kazne morale da budu vraćene uvećane za zateznu kamatu, nakon što je Vrhovni sud presudio u korist procesuiranih kompanija. 



"U dosadašnjoj praksi zabeležen je relativno mali broj okončanih postupaka zbog zloupotreba dominantnog položaja i restriktivnih sporazuma, iako bi oni trebalo da budu u fokusu Komisije. Među okončanim postupcima ima onih za koje se ne bi moglo reći da predstavljaju ''pogodak u središte mete'', pa se postavlja pitanje kojim kriterijumima se Komisija rukovodi prilikom odabira slučajeva koje će procesuirati", primećuje ona.



Istovremeno upozorava na to da, s druge strane, postoji veoma veliki broj postupaka kontrole koncentracija, čija je delotvornost upitna. 



"Otkako je Zakon iz 2009. stupio na snagu nije bilo koncentracija koje su zabranjene. Bilo je slučajeva uslovnog odobravanja koncentracija, ali značajniji efekat izrečenih uslova na stanje tržišne konkurencije nije, bar koliko je nama poznato, zabeležen".



Bajalović Marković kaže da Komisija, takođe, nije bila dosledna u kažnjavanju kompanija koje nisu prijavljivale koncentracije, iako su imale obavezu da to učine, pa su neke prošle nekažnjeno, a nekima je izrečena kazna. 



"Nedavno su u javnost izbile optužbe da je Komisija požurila sa pokretanjem većeg broja postupaka protiv pojedinih kompanija neposredno pre početka primene novog Zakona o opštem upravnom postupku (ZOUP), s ciljem da izbegne njegovu obaveznu primenu", navodi i objašnjava da Novi ZOUP u većoj meri štiti prava stranaka. 



Nakon svega, reagovala je i Advokatska komora Srbije, koja je ovih dana podnela inicijativu za ocenu ustavnosti Zakona za zaštitu konkurencije. 



Bajalović Marković ističe da je ta inicijativa druga po redu, dodajući da se o prvu, podnetu 2014. godine, koju je potpisala i ona, "Ustavni sud oglušio".



"Neko će možda reći da situacija u Srbiji nalikuje onome što se može sresti u ostatku Evrope. U EU i velikom broju evropskih država sistem zaštite konkurencije utemeljen je pedesetih godina prošlog veka na načelima Škole ordoliberala. Ona se zalagala za poveravanje zadatka zaštite konkurencije posebnom upravnom organu sa velikim ovlašćenjima, sličnim onim kakva ima naša Komisija", dodaje sagovornica Tanjuga. 



Prednost tog sistema je, kako kaže, da nadležni organ u slučajevima narušavanja konkurencije može brzo i delotvorno da reaguje.



Druga važna karakteristika tog sistema, koja je, prema njenim rečima, u Srbiji potpuno zanemarena, jeste efektivna sudska zaštita. 



U Evropskoj uniji, u drugoj instanci, Sud pravde vrlo podrobno ispituje činjenice i zaključke do kojih je došla Komisija EU i adekvatnost izrečenih sankcija i mera.



Sud pravde je ovlašćen i da izmeni odluku Komisije o kazni, navodi Bajalović. 



"U Srbiji, nadležnost u drugom stepenu po tužbama na odluke Komisije za zaštitu konkurencije ima Upravni sud. Iako taj sud ima zakonska ovlašćenja da vodi spor pune jurisdikcije, ta vrsta sporova je isključena u predmetima u kojima je prvostepeni organ rešavao po diskrecionoj oceni, a upravo na taj način rešava Komisija za zaštitu konkurencije", dodaje ona. 



Kada se dodatno ima u vidu da sudije Upravnog suda, zbog širine upravne materije i malog broja sudija, nisu u mogućnosti da se specijalizuju za oblast zaštite konkurencije, jasno je da efektivna sudska zaštita u ovoj oblasti izostaje, smatra Bajalović. 



Komisija za zaštitu konkurencije nedavno je izašla u javnost sa podatkom da radi na izmenama Zakona, a Bajalović napominje da pri tome nije rekla u kom smeru će izmene ići. 



"Smer u kome se mora ići jeste usaglašavanje sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. U protivnom, Srbija rizikuje da plaća velike odštete kompanijama kojima su pravosnažno izrečene sankcije za povrede konkurencije na osnovu Zakona iz 2009, zaključila je prof. dr Dijana Bajalović Marković.