Srpske firme traže od UN zaštitu svoje imovine u Hrvatskoj

Prva je zahtev uputila zrenjaninska mesna industrija BEK, a potom i subotički “Vojput”, a do kraja godine zaštitu će zatražiti svih 28 firmi čija je imovina u Hrvatskoj oduzeta.

Prema podacima Direkcije za imovinu Republike Srbije, vrednost zgrada, stanova i odmarališta srpskih preduzeća, ali i lokalnih samouprava u Hrvatskoj u trenutku raspada SFRJ, iznosila je 1,8 milijardu evra, a u hrvatskih u Srbiji oko 800 miliona evra. Predsednik Dokumentarno informativnog centra “Veritas” Savo Štrbac, zatražio je službeno obrazloženje hrvatskog Zakona o upravljanju državnom imovinom, s posebnim osvrtom na član 71. koji reguliše pitanje oduzimanja imovine srpskih firmi u Hrvatskoj.

- U tom članu piše da će Hrvatska nekretnine na koje se odnosi Uredba o zabrani raspolaganja nekretinama na teritoriji Hrvatske, koja je doneta 1991. godine, dati u zakup na određeno vreme, po sprovedenom javnom natečaju, do sklapanja međunarodnog ugovora kojim će se rešiti imovinsko pravni odnosi na tim nekretninama ili do donošenja odluke o oduzimanju raspolaganja – objasnio je Štrbac. - Danom stupanja na snagu međunarodnog ugovora, odnosno danom donošenja odluke o izuzimanju od zabrane vlasnika nekretnine ugovor o zakupu se raskida. Zakupac će predati posed nekretnine osobi koja dokaže da je vlasnik. Inače, Uredbom iz 1991. godine i setom propisa – uredbi i zakona, koji su usledili proteklih godina, Hrvatska je zapravo nacionalizovala imovinu srpskih firmi na svojoj teritoriji i uknjižila ih na svoje ime, ali po ranijem zakonu nije mogla sa njima raspolagati, pošto su predmet sukcesije između država bivše Jugoslavije, a s kojima ona nije sklopila odgovarajući međunarodni ugovor.

On podseća da su se srpske firme ponadale da će na osnovu Aneksa “G” Bečkog sporazuma o sukcesiji, koji je potpisan 2001. a ratifikovan 2004, ipak doći do svoje imovine, jer su po njemu sva prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koji su imali na dan 31. decembar 1990. godine morala biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje.

Pored odmarališta, 65.000 kuća i 50.000 stanova



U Hrvatskoj je ostalo i 65.000 kuća prognanih Srba, čija vrednost se procenjuje na nekoliko milijardi evra. Uz to, prognanim Srbima oduzeto je gotovo 50.000 stanova na kojima su imali stanarsko pravo. NIS je imao 30 pumpi, odmarališta u Rovinju, Makarskoj, Hvaru i na Braču. Vlasništvo “Geneksa” je i današnja zgrada Hrvatskog fudbalskog saveza u Zagrebu, a pored toga ima i 37 stanova, hotel u Rovinju, odmaralište u Dubrovniku. “Jugobanka” je imala vilu na Svetom Jakovu pored Dubrovnika u koju je sada smešten penzionerski dom za sveštenike Dubrovačke biskupije. Odmarališta su imali i “Tigar”, “Putnik”, “Centrotekstil”, “Sintelon”, “Utva”, PIK “Bečej”, “Pionir” iz Subotice, “Prvi maj “ Pirot...

To što su naše firme mislile da će im usvojeni Bečki sporazum o sukcesiji doneti, nije bilo u skladu sa mišljenjem sudija Ustavnog suda Hrvatske, koje su na drugačiji način tumačile potpisano i ratifikovano. Ustavni sud Hrvatske je još 2009. doneo odluku da Bečki sporazum “predstavlja samo temelj za sklašanje daljih sporazuma između usgovornih strana u pogledu uređivanja postupka ostvarivanja prava na naknadu za uništenu, oštećenu ili nestalu imovinu, ali ne i akt podoban za neposrednu primenu u svakom konkretnom slučaju”. Da zlo za srpske firme bude još veće, potrudio se Evropski sud za ljudska prava koji je februara ove godine u tužbi “Mladost tursa” potvrdio odluku hrvatskog Ustavnog suda i time našu firmu lišio nekretnina u Hrvatskoj.

- Lično ne podržavam ničije propise koji se odnose na oduzimanje bez naknade bilo čije imovine. Što se tiče predratne imovine srpskih firmi u Hrvatskoj, smatram da bez pronalaženja bilateralnog “institucionalnog mehanizma” ugovornih strana, Srbije i Hrvatske, neće biti pomaka u ostvarivanju prava iz anekesa sporazuma u sukcesiji, ni pred hrvatskim ni pred srpskim, ali ni pred Evropskim sudom. A, to je prvenstveno državni posao – zaključio je Štrbac.

Već četvrt veka imovina srpskih firmi nalazi se u fondu državne imovine Hrvatske, a da apsurd bude veći, ona je u najvećem obimu ili devastirana ili prodata u procesu privatizacije, a dobijena novčana sredstva su se slila u hrvatski buyet. Ne treba zaboraviti da je reč o privrednim objektima na obalama Jadranskog mora, građevinskom zemljištu, sindikalnim odmaralištima, mnogobrojnim turističkim objektima i drugom poslovnom prostoru čija je vrednost u momentu oduzimanja procenjena na oko dve milijarde dolara. Time je pričinjena ogromna šteta privrednim i drugim pravnim licima iz Srbije, koji su imovinu koju nisu koristili mogli prodati, a dobijeni novac ulagati u razvoj ili oporavak u svojoj državi. Da su tako mogli da postupe, sasvim je sigurno da deo ovih preduzeća koji su nekada mogli da kupe i grade na obali mora ne bi u međuvremenu bankrotirao i nestao sa poslovne mape Srbije.

 Ljubinka Malešević