RADNA NEDELJA 42,8 SATI Srpski radnici među najvrednijima u Evropi

Muškarci u Srbiji su, po istom izvoru, lane radili 43,8 sata nedeljno, a žene 41,7 sat.

Više od muškaraca u Srbiji radili su Turci – 47,2 sata nedeljno, zatim Crnogorci – 45,1 i Grci – 44. U isto vreme, puno radno vreme duže od žena u Srbije imale su dame u Turskoj – 45,7 sati i Crnoj Gori – 43,7.

U skraćenom radnom vremenu na kraju prošle godine najviše su radili radnici u Crnoj Gori – 27,9 sati, zatim u Srbiji – 24,8 pa u Rumuniji 24,2. U skraćenom radnom vremenu žene u Srbiji i Crnoj Gori bile su zajedno na vrhu liste s po 24,6 sata.

Po Zakonu o radu, puno radno vreme u Srbiji je 40 sati nedeljno. Na osnovu tog propisanog punog radnog vremena izračunava se i minimalna zarada, pa je tako predviđeno da tokom godine ima od 160 radnih sati mesečno do 184, u zavisnosti od toga koliko mesec u kojem se radi obračun ima radnih dana. Vrednost radnog sata u Srbiji od početka ove godine iznosi 155,3 dinara, a neto minimalac kreće se od 24.848 dinara do 28.575,20, opet u zavisnosti od toga koliko je bilo radnih sati, odnosno radnih dana. Pri izračunavanju neto minimalne zarade, bruto iznos se umanjuje za neoporezivi iznos zarada, koji je od 1.februara ove godine 15.300 dinara.

U mnogim evropskim država uveliko se raspravlja o uvođenju šestočasovnog dnevnog radnog vremena da bi se povećala produktivnost, motivisanost radnika i iscrpljenost na poslu bila manja. Neki evropski sindikati zagovaraju uvođenje četiri radna dana sedmično, a ima i onih koji pokazuju računicu da je malo država koje poštuju 40 radnih sati sedmično, već radnici rade znatno duže, a često za to produženo radno vreme nisu plaćeni adekvatno ili čak uopšte. Navodi se primer da u premašivanju 40 radnih sati nedeljno prednjači SAD, gde 49 odsto radnika radi prekovremeno.

Po oceni naučne saradnice u Institutu društvenih nauka u Beogradu Nade Novaković, ideja o skraćenju radnog dana u Srbiji je nerealna i „više je populistička nego teorijski i empirijski utemeljena”. Kraći radni dan znači, ističe, i manju zaradu, i to odmah poslodavcu donosi korist. Kraći radni dan ne obavezuje poslodavca da uposli nove radnike. Ni u Švedskoj se to nije isplatilo pa se od toga odustalo, napominje ona.

– Realna je situacija da se radnici maksimalno i na različite načine ekspoloatišu neplaćanjem prekovremenog rada, noćnog, smenskog i na praznik – ocenila je Nada Novaković. – Smatram da je ideja o kraćem radnom vremenu u sadašnjim uslovima u Srbiji, u kojoj se radnici neredovno plaćaju za radni dan koji često traje i deset časova, posebno kod privatnika, samo pusti san.

O mogućnosti skraćenja dnevnog i sedmičnog radnog vremena razgovara se i u Srbiji, ali postoji opšta saglasnost da je o tome „još rano govoriti”. Tako po oceni predsednika Unije poslodavaca Srbije Miloša Nenezića Srbija još nije na tom stepenu razvoja da bi se moglo razmišljati o tome da radnici imaju šestočasovno radno vreme. Ističe da za tako nešto treba mnogo stvari da se „poklopi”, dodajući da se u ovom trenutku i razvijenije zemlje sveta, koje mogu da razmišljaju o tom modelu, nisu za njega definitivno opredelile.

U Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalnu i boračku politiku, koje je nadležno za izmene i dopune Zakona o radu koji propisuje radne sate, ocenjuju da bi zakonsko skraćivanje radnog vremena imalo veliki uticaj na privredu, vanprivredne delatnosti, posebno na javni sektor i sektor usluga, a naročito sa stanovništa obezbeđivanja kontinuiteta pružanja usluga i održavanja proizvodnje tamo gde je to neophodno, a uticalo bi i na zaposlene i njihov životni standard. Uz to, napominju, pošto je visina zarada uslovljena brojem časova provedenim na radu, treba imati u vidu da bi se smanjenjem časova rada zaposlenima smanjila zarada, što bi se nepovoljno odrazilo na njihov životni standard. Osim toga, smanjenje časova rada na dnevnom i nedeljnom nivou može poslodavcima povećati troškove poslovanja, između ostalog zbog potrebe povećanja broja zaposlenih.

LJ. Malešević