NEKAD BILA OZBILJNA EKONOMSKA PRIČA, A SAD SE SAMO PRIPOVEDA Siromašne u Vojvodini othranio ovaj unosan posao; Gde su nestale svilene bube?

Prema raspoloživim podacima, u 14 opština Velikobečkerečkog sreza, oko 1890. godine, 426 porodica je proizvodilo 8.142 kilograma svilenih čaura. Za uzgoj svilobuba, inače, bilo je najvažnije obezbediti sadnice duda, posebno belog, jer je lišće belog duda bila glavna hrana svilenih buba.

Istoričarka i nekadašnja direktorka Istorijskog arhiva Zrenjanin Nada Boroš kaže za “Dnevnik” da je Banat imao pogodno zemljište za sadnju i uzgoj duda. Zato su austrijske vlasti još polovinom 18. veka podsticale i naređivale sadnju duda na ovim prostorima.

– U Torontalskoj županiji bilo je 11 dudovih rasadnika – dudara. I u samom gradu postojao je rasadnik za dud, a za njegove potrebe grad je obezbedio jedno jutro zemlje. Danas je od njega ostalo samo ime Dudara, koje je Zrenjanincima poznato kao romsko naselje – priča Nada Boroš.

Gajenjem svilenih buba bavile su se mahom siromašnije porodice. Njima je to bio jedini izvor zarade. Prednost ove delatnosti bila je u tome što su njome mogle da se bave cele porodice, pa i deca i stariji.

– Zbog velikog broja dudovih zasada po ulicama i čitavih drvoreda pored puteva, naročito prema Kikindi, Aradcu, Kleku, Ečki, Lukićevu, pa i po dvorištima, do dudovog lišća, koje je bilo jedina hrana svilobubama, lako se dolazilo. Bilo ga je na svakom koraku. Koliko se o dudovima vodila briga svedoči podatak da se u gradskoj upravi vodila tačna evidencija koliko je zasađeno, koliko je stabala spremno za ishranu, a koliko se dudovih stabala nije primilo – navodi Boroš.

Kriza pokvarila posao

Zbog velikog broja odgajivača, bilo je ideja da se i u Bečkereku otvori jedna fabrika za preradu svile. Ipak, do realizacije nije došlo zbog ekonomske krize tridesetih godina, koja je pogodila ceo svet, pa i našu zemlju.

Kako bi se unapredilo svilarstvo i obučilo što više proizvođača, održavane su obuke za držanje i uzgoj svilenih buba. U mestima u kojima je to bilo moguće, osnivane su i škole za proizvođače svilobuba. U Zrenjaninu je obezbeđeno jedno stalno mesto nastavnika koji je redovno posećivao, nadgledao i predavo odgajivačima. Proizvođači i odgajivači svilobuba prilikom predaje gotovih kokona, spremnih za proizvodnju svilenih niti, zadržavali su matična jata i tako nastavljali proizvodnju.

– Početkom 20. veka svilarstvo je u Vojvodini bilo toliko razvijeno da je moglo da pokrije potrebe za svilenim nitima cele zemlje. Zbog toga su u Vojvodini i radile punim kapacitetom tri velike fabrike za proizvodnju svile. One su bile u Pančevu, Novom Kneževcu i Novom Sadu. U Zrenjaninu, Centralna svilarska uprava je preporučila otvaranje otkupne stanice za svilobube, koja je otvorena u današnjoj Pašićevoj ulici. Ona je radila vrlo uspešno, jer je bio veliki broj odgajivača, kako u gradu tako i u okolnim mestima – naglašava zrenjaninska istoričarka.

Ona dodaje da je najveći broj odgajivača bio u Melencima. Zbog kvalitetnih proizvoda, Melenčani su dobijali i nagrade od Centralne svilarske uprave. Uprava je na taj način stimulisala stare, ali i podsticala nove potencijalne odgajivače.

Novosadska svilara danas je kulturna stanica u kojoj se na savremen način “prede svila” kulturnog i istorijskog nasleđa.

Ž. Balaban