Najveći spomenik zadužbinaru je ono što je narodu ostavio

Osnovni motiv zadužbinara je ostvarivanje društveno korisnih ciljeva, onako kako ih je video i vrednovao sam zadužbinar. Krajem 18. i početkom 19. veka u gradovima u Srbiji snažnije se oblikuje građanski sloj, koji se sve više bogati, prevashodno baveći se trgovinom i kao takav čini okosnicu ekonomske snage, kaže u razgovoru za “Dnevnik” Slavko Vejinović.

Kako dodaje, mnogi od njih su jasno uočavali da njihova materijalna dobra, nekretnine i ostalo bogatstvo najbolje mogu da posluže narodu ako se zaveštaju za sasvim konkretne namene, prevashodno za prosvetne, kulturne i humanitarne ciljeve.

Dobrotvora i darodavaca bilo je i u Vojvodini.

U Vojvodini su zadužbinari ostavili trajne i duboke korene. Istaknimo da se na Fruškoj gori, Srpskom Atosu, nastavlja nemanjićka tradicija građenja zadužbina. Potomci despota Đurđa Brankovića, došavši u Srem krajem 15. veka, podižu veći broj zadužbina, tako da je od 15. do 18. veka na prostoru Fruške gore iznikla jedinstvena skupina skladno raspoređenih manastira.

U fruškogorskim manastirima pohranjeno je sve što se moglo skloniti od Turaka i poneti sa sobom: svete knjige, ikone, povelje, srbulje, pomenici, letopisi, sasude, delovi srednjovekovne odeće i mnogi drugi vredni predmeti. U Frušku goru sklanjani su vredni predmeti iz Studenice, Žiče, Mileševe, Rače, Slanaca, Vinče...

Jedna od zadužbina je Karlovačka gimnazija?

Njeno osnivanje veže se za ime uglednog građanina Sremskih Karlovaca – Dimitrija Anastasijevića Sabova, koji je dao mitropolitu Stefanu Stratimiroviću blizu 20.000 forinti za osnivanje srpske gimnazije, na korist i dobrobit srpskog naroda.

Uz veliko angažovanje mitropolita Stratimirovića, osamdeset sedam uglednih građana Sremskih Karlovaca, takođe, priložilo je više od 30.000 forinti za osnivanje Gimnazije.

Gimnazija je prvih sto godina radila u staroj zgradi Latinske škole, koju je podigao mitropolit Pavle Nenadović. Ona je bila neugledna i skromnih mogućnosti za kvalitetno izvođenje nastave. Nova zgrada je izgrađena zahvaljujući sredstvima patrijarha Germana i njegovog brata Stevana Anđelića, prote sremskomitrovačkog, pa se oni stoga i smatraju zadužbinarima Gimnazije. 

Zadužbina je i  Učiteljska škola u Somboru.

U Somboru je 1. maja 1778. godine počela da radi Norma, prva obrazovna institucija za pripremanje učitelja kod Srba i drugih južnoslovenskih naroda. Njen osnivač, upravitelj i glavni predavač je bio poznati građanin Sombora, Avram Mrazović, koji je u to vreme bio i direktor svih srpskih škola u Bačkoj, Baranjskoj i Torontalskoj županiji.

Veliki doprinos razvoju Učiteljske škole dao je njen upravitelj, a potom i patrijarh srpski – Georgije Branković. On je o svom trošku 1895. godine podigao novu zgradu Preparandije u Somboru, u kojoj je Učiteljska škola radila sve do 1948. godine.

Zahvaljujući zadužbinarstvu osnovana je Matica srpska.

Podsetimo se da su u februaru 1826. godine sedmorica građana Budima i Pešte osnovali društvo sa zadatkom da radi u korist i slavu srpskog naroda. Usvojili su pravila, nazvana Osnov i uplatili članske uloge.

Potpise na ovaj osnivački akt stavili su trgovci: Gavrilo Bozitovac, Jovan Demetrović, Josif Milovuk (pokrenuo akciju), Petar Rajić, Andrija Rozmirović, Georgije Stanković i advokat Jovan Hadžić, koji je bio i prvi predsednik novoosnovanog društva.

Knez Miloš se može smatrati i prvim velikim dobrotvorom Matice srpske, jer je uplatio petostruko veći ulog od svih ostalih. Godine 1845. u Maticu se upisao i veliki Njegoš, čime se i dinastija Petrovića, kako je često govorio Božidar Kovaček, bivši predsednik Matice srpske, našla u zajedničkom srpskom kolu.

Posle kneza Miloša i prvog dara Save Tekelije iz 1833. godine, među značajnim zadužbinarima i dobrotvorima našao se i Jovan Nako –veleposednik i plemić koji osniva Fond za popularisanje srpske književnosti.

Pored navedenih, istaknimo još i dobrotvore: Đorđa Radaka, Mariju i Jovana Trandafila, Miloša i Mariju Dimitrijević, Mihajla Pupina, Bogdana Dunđerskog i mnoge druge.

Godinu dana posle Nakinog dara, počinje prava Tekelijina era u Matici srpskoj. Na sednici Matice od 21. avgusta 1838. godine, predsedavajući Sava Tekelija predaje pod nadzor Matice svoju zadužbinu Tekelijanum, koja je postala stecište mladih intelektualnih snaga srpskog naroda i, zajedno s Maticom, centar važnih kulturnih akcija i inicijativa.

Sedište Matice srpske nalazi se u zadužbinskom zdanju velike dobrotvorke Marije Trandafil (1816–1883). Izgradnja ovog objekta finansirana je sredstvima fonda Marije Trandafil, pod nazivom Zadužbina Marije Trandafil za srpsku pravoslavnu siročad u Novom Sadu.

Srpska pravoslavna gimnazija u Novom Sadu, osnovana je 1810. godine, nakon što je ugledni novosadski trgovac Sava Vuković, darovnim pismom priložio 20.000 forinti za njeno osnivanje. 

Na podsticaj vladike bačkog Gedeona Petrovića i karlovačkog mitropolita Josifa Stratimirovića ovom plemenitom delu pridružio se i veliki broj Novosađana tako da je ubrzo sakupljeno više od 100.000 forinti, što je bilo dovoljno za osnivanje škole, a saglasnost je stigla i od habzburškog cara Franca I.   

Krajem sedamdesetih godina 19. veka zgrada Gimnazije više nije odgovarala svojim potrebama. Formiran je Odbor za prikupljanje priloga za proširenje zgrade Gimnazije, koji je počeo sa radom 1897. godine.

U toku ove akcije baron Miloš Bajić poklonio je 200.000 kruna za izgradnju nove zgrade. 

Nacionalizacija i eksproprijacija naneli su veliko zlo zadužbinama. Za oduzetu imovinu zadužbina nije isplaćena nikakva nadoknada.

Sigurno je da se nepravedno oduzeta zadužbinska imovina mora vrati osnivačima, kako bi zadužbine mogle da obavljaju svoju funkciju zbog koje su i osnovane. Doduše, to se danas kod nas radi kroz postupak restitucije, odnosno obeštećenja za oduzetu imovimnu, ali je pitanje da li taj proces može i brže da teče.

Suštinski je zadatak obezbediti da se uvek i do kraja ispoštuje volja darodavca, odnosno volja zadužbinara i ktitora. Svako suprotno ponašanje poništava plemenite namere i želje dobrih ljudi koji su želeli, hteli i bili u stanju da pomognu svom narodu.

Današnji ktitori uglavnom su političari, a nekada je to bio građanski sloj, bogati pojedinci pa i pisci i književnici. Znači li to da su zadužbinari koji su sami stvarali svoju imovinu i dela danas samo deo istorije ?

I danas postoji primetan broj pojedinaca koji su svoju privatnu imovinu založili za izgradnju zadužbina i ostvarivanju društveno korisnih ciljeva. Spomenuo bih samo neka imena: profesorku dr Radmilu Milentijević iz Njujorka, koja je do sada pomogla oko 80 organizacija i pojedinaca, među kojima su SPC, SANU, Beogradski univerzitet i mnoge druge organizacije i pojedinci.

Naš sunarodnik, Milomir Glavčić iz Kanade, takođe, veliki je humanista i dobrotvor. Recimo da je, pored ostalog, u Kraljevu podigao most, da pomaže Jošaničku banju i njene žitelje i da je pre izvesnog vremena značajno pomogao izgradnju i dečijeg obdaništa na Beranovcu.

Branko Tupanjac, naš iseljenik i uspešan poslovni čovek iz Čikaga, u rodnoj Hercegovini, na brdu iznad Trebinja podigao je manastir Gračanicu. Slobodan i Mira Pavlović, bračni par koji više od trideset godina živi u Čikagu, veliki su srpski zadužbinari i dobrotvori, posebno na području Bjeljine i Podrinja. Takođe, istaknimo i profesora Tibora Varadija koji je ličnih 100.000 dolara priložio za program podrške izuzetnim studentima.

Ljubinka  Malešević