Narušenom imidžu srpskih biznismena kumovao sirovi kapitalizam
predstavljena, ističe se Vajfertov životni moto “treba davati da bi se steklo”, u kojem je zapravo sadržan i njegov pogled na svet. Jer, Vajfert ne samo da je bio veliki filantrop i patriota, koji je ceo život vredno radio, već je bio i dokaz da biti bogat istovremeno ne podrazumeva biti omrežen, kao i da kapitalizam ne podrazumeva otimanje.
Danas je građanima Srbije teško da veruju da bogati mogu biti omiljeni i da kapitalizam ne podrazumeva otimanje. Tim pre što je iza privatizacije u Srbiji pola miliona ljudi ostalo bez radnog mesta, a hiljade preduzeća završilo u korovu i sa katancem na bravi. Sva istraživanja pokazuju “želju” velike većina građana Srbije da se država obračuna sa tajkunima, a pogotovo kada Poreska uprava objavi spisak dužnika na čijem čelu su mnogi bogati srpski biznismeni.
Uspešan srpski biznismen Toplica Spasojević, vlasnik kompanije ITM i član Srpskog poslovnog kluba “Privrednik”, objašnjava za “Dnevnik” da se ne može porediti vreme u kojem je živeo i radio Đorđe Vajfert sa ovim u kojem rade današnji biznismeni, dodajući da za ondašnji dobar i sadašnji loš imiy bogatih pojedinaca ima i subjektivnih i objektivnih razloga.
– Nesporno je da je Vajfert puno radio, puno imao, puno delio narodu, ali ne sme se zaboraviti da je on bio ispred svog vremena. Ušao je u malu zemlju, investirao u prirodna bogatstva i u oblasti koje su bile visoko akumulativne i tada nije imao konkurenciju. Ni lokalnu ni globalnu. Ostvarivao je dobru zaradu, imao dobar prinos za kapital. U to vreme on nije imao ni veliku svetsku konkurenciju, nije bilo drugih firmi koje bi mu mogle predstavljati smetnju. Njegovo vaspitanje i odnos prema društvu deo su osećaja pravednosti koji je nosio u sebi.
To čovek ili ima ili nema. On je shvatio da ljudima u nevolji oni koji imaju treba da pomognu i ta njegova karakterna osobina je osvojila srpski narod i to ga je stavilo na pijedestal velikana. Donatorstvo u njegovo vreme, vraćanje duga narodu, bilo je popularno kod poslovnih ljudi. Današnja situacija je mnogo složenija, posebno za domaće biznismene, zato što je tržište otvoreno, marže su male, troškovi ogromni i teško da bilo ko može da radi kao što je mogao Vajfert u svoje vreme – kaže Spasojević.
Prinosi po kapitalu koji naši kapitalisti prikazuju su sada daleko manji nego što su nekada bili i možda taj nedostatak odgovornog kapitalizma koji se u nekim zapadnim državama javlja, smatra Spasojević, koji je napravio velike donatore i čelnike humanitarnih fondova, zapravo kod nas danas i ne postoje, jer nisu naši biznismeni toliko bogati da im “preostaje” za ono što je Vajfert u svoje vreme činio:
– Svetski bogataši imaju više nego što mogu da potroše i zbog toga deo novca kroz razna donatorstva i humanitarne akcije vraćaju narodu. Neki to čine i zbog poreskih zakona, koji im pomažu u tome, jer umanjuju porez. Kod nas sirovi kapitalizam, koji je nastupio devedesetih godina prošlog veka , a posebno od 2000, izrodio je i takav odnos prema kapitalu i ljudima.
Dakle sirov, ali to nije samo kod nas već u svim zemljama Istočne Evrope koje su prošle kroz tranziciju. Sve je stavljeno u funkciju novca, prihoda, prinosa, a s druge strane cikličnost takvih kapitalističkih privreda bez ugrađenih amortizera doveo je do velikog rasta i pada bogatstva pojedinih ljudi pa su oni danas u panici šta će biti dogodine i da li će bogatstvo koje imaju sačuvati, uvećati ili će ono nestatiti. Zbog toga su i mnogi skeptični prema donatorstvu, mada ima onih srpskih biznismena koji na razne načine vraćaju društvu, ali ne žele to da ističu i da se time hvale.
Naš sagovornik ističe da za negativan imiy tajkuna, odnosno biznismena, dobar deo odgovornosti snosi i to što je ovde ustaljeno verovanje da je svako ko ima novac “loš“ čovek, a to, dodaje, ne može i ne bi trebalo da se kaže za sve koji su nešto stekli.
– Lošem imidžu biznismena doprinosi i postupak privatizacije za koji građani misle da je “otimačina”, odnosno da je od njih, koji su smatrali da su preduzeća njihova, neko nešto kupio, a onda je to zatvoreno – zaključuje Spasojević. – Zna se da proces privatizacije nije nežan ni za radnike ni za kapitaliste i da on uzima žrtve sa obe strane. Njima se smanjuje broj radnika, ali smanjuje i broj kapitalista, jer se mora ići na ukrupnjavanje velikih sistema. Na tom putu mnogi biznismeni pokleknu pa na kraju i oni sami budu žrtve privatizacije.
Definitivno, svetska ekonomska kriza je samo ubrzala sve te procese, a nedostatak industrijskih politika države i njeno nesnalaženje u novom svetskom ekonomskom poretku moralo je uzeti danak. Naša država nije imala odgovor na to, a posledica je da su tranzicioni gubitnici i radnici i kapitalisti. To se vidi, jer danas se na listama najvećih preduzetnika u regionu nalazi malo biznismena iz Srbije, iako je srpsko tržište najveće i prirodno bi bilo da ima najviše bogatih ljudi, ali to nije tako. Taj trend će se nastaviti i bogatih ljudi iz Srbije na listama će biti sve manje i manje.
Ljubinka Malešević
Nije strašno ni bankrotirati
Toplica Spasojević tvrdi da su srpski biznismeni mnogo saosećajniji prema zaposlenima nego stranci, jer znaju kakva je stvarna situacija u Srbiji. „Spisak najvećih dužnika-biznismena, koji ne plaćaju poreze, svakako ne poboljšava imiy bogatih, ali to ne znači da su dužni oni lično već njihove firme. A firme su dužne jer imaju finansijske probleme, ali to se događa svuda u svetu. Država može da blokira račun firme ili da zatvori njeno poslovanje i da radnici budu otpušteni. Sve zapadne zemlje kada firme dođu u takve finansijske probleme dobijaju dodatni rok za plaćanje kako bi one opstale, jer na taj način čuvaju radna mesta. Uostalom, nije strašno ni da im firme bankrotiraju, neke poznate svetske su tri puta bile u takvoj situaciji, a danas su među najjačima. Ipak, sigurno je da ovakvi spiskovi poreskih dužnika dodatno dovode do negativnog imiya pojedinih biznismena i čitave branše, ali to nije specifičnost samo Srbije, već je prisutno svuda u svetu” kaže Spasojević.