Na nevraćenom kusuru zgrnu 750.000 evra

a pošto njih nema, iznos se zaokružuje na dinar ili pola dinara. Niko još nije izračunao koliko trgovci godišnje zarađuju zaokružujući cene, ali neke računice govore da godišnje svaki kupac samo na parama „izgubi“ oko 18 dinara, a kada se taj iznos pomnoži s brojem potrošača – oko pet miliona u našoj državi, dođe se do cifre od 90 miliona dinara, odnosno oko 750.000 evra. Toliko se pretpostavlja da trgovci zarade na zaokruživanju cena proizvoda naviše, i to onih koje se završavaju parama kojih više nema.

Narodna banka Srbije je izdala uputstvo o zaokruživanju naviše ako broj para prelazi 50 ili naniže ukoliko je manje od toga. Trgovci se formalno drže toga i ne može se reći da krše zakon i propise, ali problem je u tome što su cene, po pravilu, više od 50 para a retko, ili gotovo nikada, niže od toga. Naime, prava je retkost naći proizvod čija cena je nekoliko dinara i 19, 29, 39 ili 49 para jer bi onda značilo da kupac plaća samo dinare, odnosno pare mu se ne bi računale, ali zato u 90 odsto slučajeva cena iznosi 59, 69, 79, 89 ili 99 para. E, tu onda trgovci zaokružuju za ceo dinar više. Ekonomista Mlađen Kovačević ističe da je u pitanju finansijski momenat, posebno u velikim trgovinskim lancima. Zbog toga, ističe, potrošači treba preko svojih organizacija da naprave pritisak na državu i izbore se da se sve izražava u punim dinarima, kad već pare odavno faktički nisu u opticaju. Jer, u svetu vam mogu vratiti čak i jedan cent, a kod nas jednu paru nikako.

– S jedne strane, trgovci ne krše zakonske propise, dok je sve to, s druge, pomalo nekorektno – ocenio je Kovačević. – Kod nas je takav način isticanja cena veoma prisutan.

Potrošači su, po rečima Petra Bogosavljevića iz Pokreta za zaštitu potrošača Srbije, svesni toga da svakodnevno gube po nekoliko para zbog toga što se cene iskazuju u nečemu čega odavno nema, zbog čega plaćaju „okruglu“ cenu, ali je to posledica domaćih propisa koji favorizuju trgovce na račun kupaca, ali i nesavesnih trgovaca koji se bave takvim „trikovima“.

– To je pravi primer trgovačkog trika koji se oslanja na stvari koje su dobro poznate iz psihologije – ocenjuje Bogosavljević. – Očigledno je da veliki trgovački lanci imaju jake timove koji se bave psihologijom potrošača.

LJ. Malešević

Važno da je jeftinije

Psihologija potrošača jeste da kupuje ono što je makar i paru jeftinije. Često su kupci spremni da obiđu sve prodavnice da bi kupili proizvod koji je, barem po istaknutoj ceni, paru jeftiniji nego na drugom mestu, ali ne znaju da su zapravo džabe prevalili dug put jer na kraju plaćaju isto. Ako je cena nekog proizvoda 69,99 dinara u jednoj prodavnici, a 70 dinara u drugoj, za njega na kraju kupci zapravo plaćaju isto. No, i pored toga, naši potrošači će radije posegnuti za onim koji je paru jeftiniji jer veruju da su tako bolje prošli, mada je za njihov džep sasvim svejedno u kojoj su prodavnici kupili ako se cene razlikuju u jednoj pari. Zato trgovcima nije svejedno jer na kraju godine para po para napuni njihove kase.