Muške frizure osvajaju nagrade, a privlače žene

 na pijačnim tezgama srpskih buvljaka, pa samo po sebi nije bilo čudno ni to što je rođenjem Zrenjaninka, a Somborka životnim izborom Marijana Živković, diplomirana frizerka, trpela žegu, sneg ili kišu na somborskom buvljaku. Ono što je bilo jedinstveno kod ove mlade žene je bila, među posetiocima i trudbenicima pijačnim poznata, fama o tome da pored svega toga njen izabranik srca još iz srednjoškolskih dana, Slobodan, uz ovako nesebičnu podršku supruge boravi u Londonu na specijalističkim frizerskim studijama kod nekih od najpoznatijih umetnika i šampiona ovog zanata.



Narod kao narod, pričao, pričao pa se od priče i umorio, kad viđu vraga su sedam binjiša, nije prošlo ni dve-tri godine, kada je kao svojevrsna senzacija u Srbiji nasušno željnoj lepih vesti ođeknula ona sa druge strane sveta, iz blještavila Las Vegasa. Elem, čak 40 godina nakon uspeha legendarnog Janka Stupovskog na svetskoj smotri najboljih svetskih frizera jedan kreativac ovog zanata sa prostora onoga što se danas definiše kao eks-Jugoslavija, uspeo je da se probije u sam vrh struke koja za razvijeniji svet odavno predstavlja umetnost. Slobodan - Žika Živković time je krunisao svoj dugogodišnji rad, muku, znoj, odricanje porodice, dokazujući da ako si „pelcovan i dresiran“ od malena, možeš da se i iz nekog malenog gradića nađeš pod svetlima svetske šampionske pozornice.



A počelo je davno, kada je neposredno po preseljenju iz rodne Subotice u Somboru Žika krenuo u školu. Zbog zdravstvenih problema bilo je jasno da znatiželjni dečko ne može da računa na „fiziku“, što je prepoznao i njegov otac, koji je vrlo vešto ga usmeravajući „iz nevezanog“ kupio pribor za šišanje, vodio sina na svako šišanje kod drugog berberina, ljudi inokosnih, sklonih raznim divanima, pa samim tim i zanimljivih dečurliji. I tako je to krenulo...



- Nije niko pravio neku presiju na mene, ali eto, zavoleo sam taj zanat, pa kada je došlo vreme za srednju školu već nisam imao nikakvu dilemu - priseća se Žika početaka. - Ispostavilo se da u našoj, somborskoj, srednjoj školi baš te godine nisu upisivali frizerski smer, ali nisam odustao, već se pokupim i odem u Zrenjanin, tamošnju školu „Ratko Purešević“. Živim u domu, ali i koristim svaku priliku da šišam. Cimere, vaspitače, profesore, mališane u domu za nezbrinutu decu, a u isto vreme obilazim berbere, stare majstore, gledajući učim i skidam „cake“... - nastavlja priču koja je kao stvorena za Holivud. Naravno, doprinos tome daje i srednjoškolska romansa sa Marijanom, školskom drugaricom, sa kojom je veren već na kraju treće godine, bez koje, tvrdi i sam, nikada ne bi dosegnuli zvezde.



Nakon završetka srednje škole Žika odlazi za Beograd, gde se trudi da radi kod najboljih berbera i frizera. Nema veze ako se i ne zarađuje, nije mu teško da je u salonu već u pola šest ujutru ne bi li naložio peći, počistio...Peče zanat po mustrama kao iz pripovetki srpskih književnih klasika, mustrama teškim, ali onim koje izgrađuju i radnu etiku, odnos prema mušteriji, poštovanje prema iskusnijim majstorima, ali i bruse želju za većim i boljim... Povratak za Sombor jeste bio neminovnost, ali komedijant slučaj je namestio da poslednje državno frizersko prvenstvo velike Jugoslavije bude održano baš u ovom gradu, pa je njegov plasman, kao ubedljivo najmlađeg učesnika, među 15 najboljih jugo-frizera možda zaprepastio kolege, ali i njega konačno ubedio da je put kojim je krenuo onaj pravi.



Pored sveg svetskog i evropskog uspeha (beše Žika i treći i četvrti u Evropi na takmičenjima u Minsku i Beču), koji mu je u Sombor, na noge, doveo brojne mušterije ne samo iz cele države, već i sa svih meridijana, ovaj skromni, mladoliki umetnik svog zanata koji je sve nagrade osvajao isključivo muškim frizurama, a i dan-danji ga opsedaju najviše ženski klijenti, ipak ima drugi razlog za daleko veći ponos. Svoju decu.



Ivan i Đorđe, sa kojima je nadavno bio na Internacionalnom salonu u Londonu, najprestižnijoj frizerskoj smotri, odavno su krenuli njegovim stopama, dok najmlađa Mila, sve radeći kao očev šegrt, ove godine izlazi iz istih srednjoškolsko-frizerskih klupa kao i braća. Momci se nisu libili da „argatuju“ i kod očevih kolega, što je i Žika pozdravio, jer ma kako bio „srca kamenoga“ roditelj ne može nikada do kraja da bude objektivan prema vlastitom detetu, školovali su se od Londona do Majamija...



Oprobao se Ivan i radeći na kruzerima, što je pravi rudarski posao, anglosaksonski rečeno 24-7, ali i tamo, dok plovi po Karibima, dešavalo mu se da ga mušterija, nakon kratkog pogleda sa stolice, priupita „Jesi ti Žikin sin?“. Odnedavno mlada braća Živkovići imaju svoj vlastiti somborski salon, formira se krug isključivo njihovih klijenata, potvrda da su već dosegli majstorstvo je i podatak da je, pored oca i prijatelja iz Beča (koji ima dvojno srpsko-austrijsko državljanstvo) upravo Ivan bio treći član srpske reprezentacije koja je 2011. godine u Beču postala evropski frizerski šampion, ali i da je pre dve godine u Frankfurtu za dva mesta popravio očev lasvegaski uspeh sa svetske smotre.



- Ljudima koji nisu iz struke neće značiti mnogo, ali kada jedan Renco Čivelato, najbolji svetski trener, pristane da radi sa Ivanom i Đorđem, dođe u Sombor zbog toga, ne mogu a da ne budem ponosan na njih.- gotovo stidljivo nam pojašnjava Živković kako ozbiljne frizerske reprezentacije bogatih i velikih država u svoje pripreme za takmičenja ulažu od pola pa sve do celih milion dolara.

A Marijana s početka priče? Sada, kada su im deca porasla, kad ima vremena i za samo svoje snove, radi ono za šta se školovala, ono što najviše voli. Samo je pitanje da li je u salonu kod muža ili sinova. Težak izbor.



Milić Miljenović