Kapital i profit demolirali sindikate

i to toliko da je prema oceni Ministarstva rada te države dostigla rekordno nizak nivo.



Opadanje sindikalnog angažovanja odnosno poverenje radnika u sindikate, posledica je sve težeg položaja zaposlenih i verovanja da im te muke ni sindikalno organizovanje ne može ublažiti. Sociolog Srećko Mihilović iz Centra za razvoj sindikalizma smatra da se radnici udaljavaju od sindikata upravo zbog sindikalne nemoći, a dodatno, tim svojim udaljavanjem, povećavaju nemoć sindikata.



- Tako i sami radnici postaju jedan od tri glavna činioca slabljenja sindikata, pored objektivnih ekstremnih i internih činilaca sindikalnog urušavanja. Među ekstremnim činiocima gotovo apsolutno dominira onaj koji proističe iz neoliberalne transformacije modernog zapadnog društva u kojem nema mesta za sindikate. Taj put dosledno slede i postkomunistička društva, možda uz još robusnije posledice porazne po radništvo i radničke organizacije. Srbija nije izuzetak, već sve očitiji primer dobre neoliberalne prakse – ocenio je Mihailović.

Propao je “društveni ugovor” između rada i kapitala ustanovljen posle Drugog svetskog rata koji je bio zasnovan na koegzistenciji poslodavaca i sindkata. Klasna konfrontacja je obnovljena, ističe Mihailović, onda kada je postalo belodano da kapitalisti naspram sebe imaju slabog protivnika, a proces je finalizovan nakon urušavanja socijalizma krajem prošlog veka.



- Kapitalisti više nisu imali potrebu za društvenim dogovorom, pa ni za socijalnim dijalogom osim iz navike ili zbog tradicije ili eventualno iz samilosti. Jednostavno rečeno sa slabima se ne pregovara i ne dogovara. U situaciji kada ponuda radne snage nadmašuje broj slobodnih radnih mesta, kapitalisti mogu da biraju koga će da zaposle, a platu i uslove rada mogu da određuju po sopstvenom nahođenju – ukazao je Mihailović.



Da ogromna armija nezaposlenih dovodi do slabljenja pozicije zaposlenih , jer poslodavci mogu da biraju , povrđuje i Zoran Stojiljković, predsednik UGS”Nezavisnost” , koji za naš list ocenjuje da tamo “ gde postoji strah i poslušništvo na dnu socijalne piramide i bahatost i pohlepa na njenom vrhu stradaju prava zaposlenih i sindkata”.



- Slabljenje poverenja radnika u sindikate je univerzalni trend od kako je dominantna neoliberarna paradigma u ekonomiji. Od osamdesetih godina prošlog veka konstantno opada rejting sindikata i njegova brojnost odnosno stopa sindikalnih zona . Ta stopa stalno pada jer je neoliberalizam doneo fleksibilizaciju rada i radnog odnosa i doveo zaposlene u pokorni položaj izmenama u procesu rada – kaže Stojiljković- To, pak, gura sindikate iz radnog prostora pokušavajući da kolektivno pregovaranje , koje je kičma sindikata, zameni individualnim ugovorom u četri oka odnosno direktnim kontaktom poslodavca i zaposlenog.



Kako slabi uloga sindkata u pregovaranju radnika i gazde tako rastu drastične nejednakosti. Sindikati to ne mogu da zaustave  i zbog toga pada poverenje u njih. Treba napomenuti i da je mala spremnost ljudi da se angažuju u sindkatu , jer im je to u velikoj meri rizik, pogotovo u privatnom sektoru.



Naš sagovornik ukazuje da pored promena koje je donela neoliberalna ekonomija , koje ocenjuje kao glavne uzročnike sloma sindikata, veliki problem predstavlja i to da sami sindikati kod nas igraju na nacionalnim igralištima i poljanama , nesvesni da se bitka vodi na planetarnom nivou.



- Korporativnom kapitalu je lako i jednostavno da briše granice i dobije tretman domaćeg i uđe na nacionalni teren svake države. Kada na njega uđe on pritiska slabe vlade koje su gladne investicja da mu odobre sve što poželi i tu onda radnik više nije bitan. Imam osećaj, mada nemam dokaza, da nekim investitorima vlada garantuje više od od svega samo da dođu i da im pri tom nude i relaksiran odnos prema radnicima i sindikatima.Tako je i Zakon o radu napravljen samo da se još neki dinar otme zaposlenima i da se nabrajaju investitori , a da pri tom ni radnička prava ni sindikati zapravo nisu ni bitni, a često ni poželjni – ocenjuje Stojiljković dodajući da zemlje u razvoju nude najpovoljnije uslove za investitore , a oni često podrazumevaju i bezgraničnu slobodu u pogledu radnog prava.



Na pitanje da li manjem poverenju radnika u sindikate doprinosi i podatak da u Srbiji ima oko 25.000 sindikalnih organizacija, profesor Stojiljković odgovara da je ta brojka “prenaduvana” i da ih verovatno ima oko 20.000, ne sporeći da mnoge od njih postoje reda radi i da se i ne bavi onim čime bi trebalo.



- Kao što tri građana mogu da formiraju nevladinu organizaciju tako mogu i sindikat i to doprinosi njihovom ogromnom broju u Srbiji, ali to nikako ne znači da toliko ima sindikalnih centrala i značajnih sindikata. No, sam broj sindikalnih centrala sam po sebi ništa ne znači i ništa radnicima i ne donosi. Čak ni ozbiljni sindikati, a postoji nekoliko većih u Srbiji koji rade i deluju u onoj meri u kojoj je to uopšte moguće, zbog naše ogromne tehnološke zastarelosti ne mogu da deluju i imaju kontakt sa zaposlenim kakav postoji u drugim državama. U sindikalnom svetu danas je hit digitalizacija rada koja podrazumeva stalni kontakt sindikata i radnika, a mi ovde ne možemo da organizujemo ni konferenciju za štampu, a kamoli da obaveštavamo članstvo. Beskrajno smo tehnološki zastareli, izcepali su nas tom lakoćom organizovanja i brojkama o sindikalnim organizacijama koje same po sebi ništa ne znače, ali su nam zato oduzeli mogućnost da radimo kao što radi sav drugi svet – zaključuje Stojiljković.



Ljubinka Malešević

 

Sindikalna stopa svega 12 odsto



Predsednik UGS”Nezavisnost” profesor Zoran Stojiljković iznosi podatak da je sindikalna organizovanost u Srbiji oko 12 odsto, što je dva i po puta manje od evropskog proseka. U evropskim zemljama, kaže, u značajnoj meri sindkatma veruje preko trećine stanovništva, a kod nas svega njih 12 odsto, a i ti procenti se iz godine u godinu smanjuju.

Sindikati i politika



Da sindikati mogu da imaju ulogu  u praksi koja im inače u svakom demokatskom i uređenom društvu pripada, onda njima ne bi trebali predstavnici u Skupštini Srbije, ocenjuje Stojiljković dodajući da je sindikalnim organizacijama mnogo bolje da imaju strategiju prema politici koja bi uvek služila radnicima, nego da se i sami u nju upliću.



- Ranije su i sami građani smatrali da sinikatima nije mesto u politici, ali kada su shvatili da je politička sfera ta koja reguliše položaj radnika, da je ona ta koja donosi zakone , onda su promenili mišljenje i smatraju da treba da uđemo u politiku. Pre sam za jake sindikate, za sindkalna rukovodstva sa autoriterom i integritetom kod sindikalnog članstva , za one koji znaju, umeju i hoće da se izbore za socijalni dijalog.



Šta će meni da se bakćem sa partijama koje jedno obećavaju u kampanji, a drugo rade kada dođu na vlast, kada je sinikalni kanal zapravo socijalni dijalog. Kada je on obezbeđen i dobro funkconiše onda su partije u drugom planu. Pogotovo su u drugom planu one političke partije koje bi prema nazivima, bilo da je reč o socijldemokratskim, levičarskim, socijalnim, trebale da budu na strani radnika, sve samo ne to – ističe Stojiljković.