Zvuci srca: Humani kafić na beogradskom Vračaru
BEOGRAD: Osobe koje su mentalno nedovoljno razvijene su donekle kao deca - iskreni su, puni ljubavi, skrivenih talenata ali i manjka zainteresovanosti za samo jednu stvar.
Međutim, čim im date priliku da učine nešto za vas, pa makar to bio i puki razgovor, ono što ćete dobiti zauzvrat jeste bezuslovna pažnja. Ili kafa, šolja čaja i sok u novootvorenom kafiću u Beogradu „Zvuci srca” (Čuburska 12, Vračar) u kojoj vas uslužuju isključivo mlade osobe koje imaju smetnje u razvoju.
Taj nesvakidašnji lokalčić na uglu dve uličice u prestonici, koje su ipak u centru grada, rezultat je skoro dvodecenijske borbe Humanitarne organizacije „Dečje srce”. Njihov osnovni cilj je da sruše predrasude, što uspevaju svakim popijenim gutljajem naručenog pića u njihovom kafiću koji će uskoro postati i restoran. A o gostoprimljivosti najbolje govore nasmejana lica domaćina koji su puni dobre volje da vas usluže, okače vam stvari o čiviluk, proćaskaju s vama i, na kraju, daju šolju kao poklončić i suvenir koji će vas podsećati gde uvek možete da odete na dobru kafu.
Vidite, Anđela ima dobru volju da vam okači jakne, ali ne zna baš s koje strane bi to trebalo da uradi - kaže nam predsednik „Dečjeg srca” Goran Rojević, dok posmatramo 19-godišnju konobaricu kako spretno prevrće naša odela i traži najbolji način da ih stavi na svoje mesto.
Sad je, dodaje, trenutak da ih ispravljamo, a i da vi vidite šta oni mogu i da imaju potencijala.
Dugo su bili zatvoreni u svom okruženju koje nije bilo dovoljno stimulativno, što ih je dovodilo do toga da nemaju kome da pokažu šta sve znaju. Ne moram ja da vam pričam šta i kako mogu, već vi dođete da popijete kafu i vidite sami, poručio je naš sagovornik.
U kafiću vlada prijatna, štaviše domaćinska atmosfera, a muzika je isključivo ona koju posetioci sami iskomponuju svojim razgovorima, dečjom grajom, ali i zvucima mutilice za kafu, posuđa,... Sve to skupa ohrabruje i same radnike, za koje Rojević uz osmeh tvrdi da su najbolji jer ne traže platu i žele da ostaju duže od predviđenog radnog vremena, ali i motiviše sve nas da budemo otvoreni ka različitostima i damo šansu čak i onda kada mislimo da je ona nemoguća.
Svaki dan nam dolazi mnogo ljudi i svi su ljubazni, govori nam nasmejana Anđela Krušić, koja se od decembra uči konobarisanju, a po potrebi uskače i kao šanker.
Kad nemam koga da uslužim, dodaje, onda volim da brišem sudove i da ih ređam na svoje mesto.
Bolje mi je ovde nego kod kuće, tamo bih se samo dosađivala, kaže Anđela.
Ako ste za sok, u ponudi imate i negazirane i one koji „pršću u nos”, a od kafa tu su nes, kapućino, espreso... U zavisnosti od potreba zajednice, uskoro će otvoriti i kuhinju u kojoj će, takođe, kuvati osoba sa smetnjama u razvoju.
Umeće da pripreme bilo koje jelo, a kuvar koji koriste pri pravljenju jela nam je sav u slikama, crtežima šoljica i materijala koji je potreban za pripremu, navodi Rojević.
Prema njenim rečima, prva i osnovna stvar koju treba da znate o mentalnoj retardaciji jeste ta da takva osoba ne zna da čita i piše, već to što vidi, to i uzme.
Ideja je da se ponuda u lokalu „Zvuci srca” obogati i svakodnevnim muzičkim nastupima istoimene grupe koju čine tri osobe, inače korisnici Humanitarne organizacije „Dečje srce”, a koji će posetioce zabavljati od 18 do 21 čas. Iako ista pesma svaki put drugačije zvuči, njena suština je da dolazi iz srca i gena koji čeka svaki tren da bude prepoznat i cenjen. A jedina cena koja se tamo traži jeste dobra atmosfera. Stoga uz naručenu kafu ne dobijate račun, već na stolu imate srcastu „kasicu-prasicu” u koju ubacujete novac ukoliko to želite.
Svako od nas ima neke skrivene talente, a mi ne znamo to da prepoznamo, već pokušavamo da prilagodima čoveka socijalnom momentu, bez obzira na to ko šta zaista voli da radi, poručuje naša sagovornica.
Humanitarna organizacija „Dečje srce” već godinama kuca na svačija vrata u nadi da će im se neka otvoriti. Skoro su to i doživeli, te im je Grad Beograd obezbedio prostor na deset godina, a Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja im je dalo novac za njegovu opremu. Svi zajedno su radili na dekoraciji i dizajnu eneterijera, angažovali su samo jednog majstora koji je, pritom, dobio zadatak da uradi nešto što nikad do tad nije, a to je da beton oblikuje tako da, nakon farbanja, liči na drvo.
Mi smo vrsta organizacije koja reciklira postojeće resurse u zajednici, navodi Goran Rojević i dodaje da su im slični primeri prakse iz inostranstva bili dobre smernice za razvoj svoje ideje i projekta.
Prema njegovim rečima, ne treba im lokal u Knez Mihajlovoj, već prostor koji je dovoljno dostupan svima i razlog da ljudi dođu ovde isključivo zbog njih.
Zato ovo i jeste prava predstava humanosti. A lepota rada sa našim korisnicima jesu energija i ljubav koju oni imaju, a koju ni mi u našim poslovima ne bismo smeli da izgubimo. Rad je terapija za sve nas, a onda mogućnost da zaradimo i zadovoljimo neke svoje potrebe. Oni su čistota, neko od koga učite o životu, kako da uživate u svemu što radite, kako da čuvate slobodu i prave vrednosti u sebi. Ključna stvar je ljubav, a oni beskrajno vole i ne rade ništa što im nije uživanje, kaže Rojević.
Lea Radlovački