Zoran Pavlović: Za širenje kulture ljudskih prava potrebni mladi ambasadori

Šta je bio povod da se takva škola organizuje?

– U tablici vrednosti svakog društva ljudska prava moraju biti zapisana negde pri vrhu. To je bio jedan od tri ključna razloga zbog kojih je odlučeno da se, prvi put od osnivanja institucije pokrajinskog zaštitnika građana – ombudsmana, organizuje i škola ljudskih prava. Drugi razlog je u neposrednoj vezi s misijom institucije zaštitnika građana, a treći s naporima šire zajednice da se obezbedi što potpunije ostvarivanje ljudskih prava i efikasnija implementacija pozitivnog zakonodavstva.

Koje teme su obrađene u Ečki?

– Tematski repertoar škole je bio fokusiran na nadležnosti pokrajinskog zaštitnika građana, dok su predavanja na temu roda i pravednosti, prava dece, pravne prirode i karaktera prava nacionalnih manjina, zatim o instrumentima zaštite ljudskih prava i međunarodnim standardima u pristupanju Srbije Evropskoj uniji držali stručnjaci iz tih oblasti dr Zorica Mršević, dr Ivana Stevanović, dr Goran Bašić, prof. dr Tanja Miščević i pokrajinski zaštitnik građana profesor dr Zoran S. Pavlović. Polaznicama škole se obratio i šef Odeljenja Misije OEBS-a u Srbiji za demokratizaciju Yon Dejvid Klejton. Nakon svakog predavanja je organizovana debata, a neke od tema, pre svega one koje se najneposrednije odnose na rad pokrajinskog ombudsmana, bile su obrađene i u radionicama.

Da li imate povratnu informaciju o tome koliko je ta prva škola ljudskih prava ispunila očekivanja polaznika?

– Po ocenama polaznika, ali i predavača, škola je ispunila očekivanja. Polaznici smatraju da su na predavanjima dobili prave informacije i da su radionice bile interesantne. Oni su kao najzanimljivije teme naveli oblasti prava deteta i roda i rodne ravnopravnosti. Želja nam je da slične škole organizujemo i u budućnosti, pre svega za studente društvenih nauka, a naročito studente pravnih fakulteta, mlade novinare i aktiviste civilnog društva koji žele da prošire i unaprede znanje o ljudskim pravima i instrumentima njihove zaštite.

– Pre nekoliko dana smo učestvovali na omladinskom forumu u Temerinu, gde smo uradili mini-anketu. Na pitanje šta je dobro i šta je loše u našem radu, ispitanici su nas pozvali da budemo vidljiviji. Nama se obraćaju građani koji imaju 40, 45 ili više godina, a nema onih s 18 i više od 18 godina. Da bi svi znali kako funkcionišemo, koje su naše obaveze i nadležnosti, ove godine smo krenuli u realizaciju ideje da se približimo mladima  Pozvali smo i pozivamo predstavnike omladinskih organizacija – ne samo posebno osetljive kategorije poput nacionalnih manjina i Roma nego sve – da vidimo šta oni rade i da oni vide kako mi radimo. Jer, osim aktivista omladinskih organizacija, mladi ne znaju šta mi radimo, a oni treba da budu naši ambasadori u promovisanju kulture ljudskih prava.

Koji ciljevi se žele postići organizovanjem takvih škola?

– Da se polaznicima pruže znanja o ljudskim pravima, njihovom istorijatu, podelama, sredstvima zaštite, zakonodavnom okviru, institucionalnoj infrastrukturi, solidarnosti, toleranciji, demokratiji, multikulturalizmu, diskriminaciji i problemima koji izazivaju ostrašćene reakcije i podele u društvu – poput eutanazije, štrajka glađu, prava životinja...

Kažete da je jedan od ključnih razloga organizovanja škole ljudskih prava u neposrednoj vezi s misijom institucije narodnog advokata. Nažalost, iako je ta institucija osnovana odavno, krajem decembra 2002, još postoje ljudi koji ne znaju da ona postoji. Kako to komentarišete?

– Pokrajinski zaštitnik građana nije neka službenička institucija, to je kuća zaštite ljudskih prava, i mi hoćemo tako i da se ponašamo. Kad se posmatraju nadležnosti i moguć­nosti pokrajinskog zaštitnika građana, neko će reći da je to malo, a ja ću reći da je to mnogo. Mnogo obaveza za ovaj broj zaposlenih koliko ima naša institucija. Misija pokrajinskog zaštitnika građana – ombudsmana nije samo da štiti ljudska prava od povreda učinjenih ne­zakonitim, necelishodnim i nee­fikasnim postupanjem organa javne uprave, javnih preduzeća i ustanova koje obavljaju upravna i javna ovlašćenja nego ima zadatak i da edukuje i promoviše kulturu ljudskih prava i preko nje utiče na svest i ponašanja građana. Jer, samo građani koji su dobro upoznati sa svojim pravima mogu ih efektivno i koristiti. Ta pretpostavka se oslanja na teorijsku pretpostavku Tomasa Hobsa da zakoni ne deluju samo voljom onoga ko ih donosi nego i voljom onoga na koga se odnose. U tom smislu bih podsetio na reči izgovorene u školi da nam „nisu dovoljne samo strategije i akcioni planovi nego su nam potrebne i ovakve škole jer preko neformalnog obrazovanja doprinose potpunijem ostvarivanju ljudskih prava kao i njihovoj efikasnijoj zaštiti”.

Eržebet Marjanov