ZAŠTO SE SVET „DIVI” SERIJSKIM UBICAMA Začarani krug naših niskih strasti

Serijsko ubistvo definiše se kao ubistvo najmanje tri ili više ljudi u vremenski nepovezanim incidentima. Pri tome je ključno da između ubistava postoji takozvani period hlađenja da bi se ona okarakterisala kao serijska.

Stoga je neminovno zapitati se da li je negde nastala greška u DNK, poput nekog imaginarnog rđavog šrafa ili smo izgradili idealne uslove za razviće poremećenih ličnosti? Da li zidamo kuću ciglama obojenim u ikonice društvenih mreža i čekamo da nam se  nestabilan krov obruši na glavu?

U današnje doba, informacije se šire poput plamena, bez odgovornosti i granica. Sa masovnom pojavom serijskih ubistava pretežno u SAD-u sedamdesetih godina, na zadnja vrata se ušunjalo i neodgovorno medijsko izveštavanje o tim zločinima, kao i o njihovim počiniocima. Kako navodi diplomirani psiholog Aleksandra Ovuka, kroz medije se stvara kult ličnosti uzdizanjem zločinaca. Od javnog interesa nikako ne smeju da budu detalji izvedbe zločina kao ni detalji iz života žrtava pa ni ubice: oni ako i kada se objave postaju moćno oružje, dodatno budeći moralnu paniku kod ljudi. Moralna panika podrazumeva situaciju u kojoj mediji izveštavaju na senzacionalistički način, preuveličavaju je i tako stvaraju utisak da državi ili društvu preti smrtna opasnost. Kako do toga ne bi došlo, potrebno je da novinari obuzdaju sopstvenu glad za ekskluzivom, a izdavači svoju pohlepu, jer u suprotnom otvaraju mogućnost da postanu saučesnici u zločinu.

Prethodno pomenuti kult ličnosti nastavlja da se neguje kroz popularnu kulturu, kroz tekstove hitova na vrhovima Bilbordovih tabela, što sagovornica karakteriše kao sam odraz celokupne problematike. Proces glorifikacije nastavlja se kroz serije kao što je Damer na Netfliksu, filmove poput Krajnje poremećen, šokantno okrutan i zao o Tedu Bandiju i mnoge druge. Naime, Damer je snimljen bez pristanka porodica žrtava, koje su se pobunile putem društvenih mreža nakon izlaska serije, a koja je i do dana današnjeg dostupna na Netfliksu, dok je film o Tedu Bandiju, sa Zekom Efronom u glavnoj ulozi, izazvao tolike kritike javnosti da je uklonjen sa svih platformi.

– Filmovi i serije daju upravo momenat fantazije samog režisera, koji uglavnom ima želju da prenese neki svoj umetnički doživljaj ili da proda senzaciju, a nije mu cilj da prenese nešto realno – govori Ovuka, te naglašava da davanje narativne platforme serijskom ubici na bilo koji način predstavlja čin glorifikacije, a da pogotovo ne bi smelo da se dešava da je baš on u glavnoj ulozi, jer se time šalje poruka da svi treba da znamo za njega i daje osećaj njegove važnosti. Na taj način se stvaraju razni modeli mišljenja koji mogu biti itekako opasni po društvo.

I neko taj model, tu važnu poruku i primi. I odluči da podeli na društvenim mrežama. Vatra se širi sve više i više. Koga će progutati plamen, a koga neće, zavisi od više faktora.  Stoga, zašto obični ljudi glorifikuju serijske ubice?

Odgovor na ovo pitanje je kompleksan, a stručnije objašnjava Ovuka.

– Generalno, postoje dva obrasca ponašanja koja su karakteristična za dve grupe ljudi. Prvi podrazumeva osobe koje su slične počiniocu zločina, u smislu neke psihopatske strukture koja se ugleda na ubicu, stvarajući šansu da će ova osoba isto da uradi, a to dalje zavisi od vere u sopstvene sposobnosti. Ovaj slučaj je verovatniji kod muškaraca, jer su skloniji psihopatskoj strukturi i generalnom antisocijalnom ponašanju.

S druge strane, objašnjava da je kod žena češće ispoljen histrinični obrazac adaptacije, koji podrazumeva sklonost ka privlačenju pažnje. Takve osobe imaju veće šanse da javno glorifikuju ubice, što, protiveći se društvenim očekivanjima, izaziva neku vrstu senzacije i privlači pažnju.

Naglašava da  kod osoba koje imaju normalnu dozu empatije i mentalno su stabilne, sam čin ubistva budi jasnost o tome da je to loše, ali da problem nastaje kod dve pomenute nestabilne strukture, zbog čega je bitan način na koji su agresori predstavljeni u medijima, kulturi i društvu. Tu se onda nalazimo u začaranom krugu, koji neko mora da prekine.

Jedini način da se ovaj začarani krug prekine je odgovorno i oštro izveštavanje novinara. Ni u jednom novinarskom kodeksu ne stoji da treba da se doprinosi moralnoj panici, već da se moralno i etički izveštava, ne stavljajući nikoga u (potencijalnu) opasnost. Mediji bi trebalo ne samo da izveštavaju i zabavljaju, već moraju i da edukuju i da u kriznim situacijama rade na smirivanju strasti, a ne na njihovom razbuktavanju, što je baš ono što je potencijalni okidač za dve pomenute nestabilne grupe ličnosti. 

A kad se film završi i zastanemo da odahnemo, shvatimo da se naš imaginarni šraf nije nigde zagubio: samo je od početka bio rđav. Na sreću, svaki šraf može da se zameni. Korov može da se počupa, a na njegovo mesto da se zasadi novo seme. Sledeća žetva ne mora da se spali, a plamen, dok je mali, još uvek može da se obuzda. Neko mora da ga obuzda. To može društvo koje shvata da  ubistvo nije slatkiš stavljen u kutijicu obavijenu ružičastom trakom, nego leš stavljen u sanduk pod zemljom. To je društvo koje razume da žrtve nisu fiktivni, nego realni ljudi i da to nisu samo oni koje su Yefri Damer ili Ričard Ramirez mučili i ubili, nego i svi njihovi bližnji koji su doživeli traumu njihove smrti.

         Nađa Šolaja