VRT DETINJSTVA: LEA I JA Stigla jesen, tačka.
Osim što je ova konstatacija trenutno istinita, ujedno predstavlja i prvu rečenicu Leinog sastava dok je bila u petom-šestom razredu. Možda to ne bi bilo ništa čudno da te dve reči, koje su stajale odmah ispod naslova „Jesen u mojoj ulici” (ili već tako nekog kreativnog i jedinstvenog), zapravo nisu bile Leine. (Da, ovo je ravno nekoj megaekskluzivnoj informaciji...)
Iz nekog razloga, kako je Lea krenula u više razrede osnovne škole, nikako nije mogla da dobaci do petice pišući sastave iz bilo koje teme. Svaki put bi bilo – 4, solidno. Ali, to je bilo nedopustivo! Zar Lea, koja piše pesme, recituje, glumi, obožava da čita, uvek dobija pet (nekad i jedina u razredu) iz diktata, ne može da briljira u sastavima?! Zaista, katastrofa.
Verovali ili ne, to je dovelo Leu do privatnih časova i to samo zbog pisanja tih glupavih, svake godine istih, dosadnih sastava.
Sećam se, sedi Lea kod jedne nastavnice srpskog jezika u penziji, blam je, jer ko još zbog sastava ide na privatne časove, blam je, jer kako je moguće da ne ume lepo i dobro da piše, blam je, jer treba da napiše pred tom ženom tekst na temu jeseni, blam je, jer ne može da mrdne dalje od rečenice tipa: „Oktobar je i naše ulice su opet prekrivene šarenim šuštavim lišćem.” Blam je Leu, jer nakon tačke nastavlja da zvera po zidovima načičkanim gomilom uramljenih slika, fotografija, možda i goblena. Crveni se i trudi da ne diše, možda će tako nestati u vratiti se u učionicu i biti presrećna što je dobila četvorku iz sastava. Ma, zašto mora iz svega da ima pet?!
Penzionisana nastavnica srpskog jezika odlučuje da prekine Leinu agoniju (što bi se reklo, smorila se žena više) i smirenim glasom kaže: „Stigla jesen, tačka.”
I tako, stiže jesen, kratko i jasno, jednostavno i efektno, a za njom stiže i prva petica na pismenom zadatku iz srpskog jezika!
Na zimu, da se razumemo, nije samo tek tako „stigla zima”, ali jeste bio neki kreativniji početak, jer je Lea shvatila da ne mora da piše samo onako kako se od nje očekuje, školski, kako i ostala deca pišu.
Sve ovo ne bi bilo toliko neobično da Leino, a i moje, omiljeno godišnje doba nije upravo jesen. Ova šarena i šuštava, da, kišna i mirisna, ako mene pitate, puna života i svežine – jesen; to je vreme kad Lea i ja nemamo alergije, preznojavanja, vrtoglavice; kad se s guštom spava uz kišu i teško ujutru izvlači iz kreveta; kad svaka barica mora biti naša, a kišobran se širi ako se skockano krenulo u školu ili na posao; najlepša putovanja bila su nam na jesen, jer Srbija i Evropa najdivnije su tada, baš sada.
Lea Radlovački