Vrt detinjstva: Lea i ja
Razmišljam već neko vreme - šta je to što bi me u životu učinilo zaista srećnom i, najvažnije, istinski ispunjenom.
Vrzmaju mi se razne misli, jer moj mozak uvek ide iz krajnosti u krajnost, pa sam tako jednog dana u fazonu da ću da se odselim u Irsku, sutradan kako svoj život jedino mogu da zamislim negde u Istri, ali najčešće sam u svom (Srpskom) Itebeju, srcem, dušom, a nadam se i telom.
Znam da je moje viđenje Itebeja isključivo satkano od Leinih viđenja nekog drugog i nadasve drugačijeg Itebeja, ali ja ću zauvek biti ubeđena da baš tamo moje telo čekaju moje srce i duša.
Razmišljam, dalje, kako uopšte mogu da očekujem da će tamo ljudi biti onakvi kakve ih idealizujem, da će se obradovati što se vraćam, da ću uspeti da ostvarim dovoljno bliske odnose sa nekim dragim ljudima koji će iznova ostvarivati Lein san.
Jer, Lea se seća da su ljudi u Itebeju bili divni, najdivniji koje je ikad tada mogla da upozna. Zaista je smešno ovo reći tako ozbiljno, kad sve to potiče iz Leinog naivnog i prečistog mozga i srca, pa pitanje je koliki majušni procenat svega je zaista realan i ostvariv. Ali, to me ne sprečava da i dalje težim da Leu obradujem...
Itebejčani su ljudi koji su uvek bili tu jedni za druge. Šta znam, kad Lea vidi da komšije jedne kod drugih idu na prvu jutarnju kafu, pomislim na jedinstvo. Kad neko nekoga pozove u pomoć, bez pogovora se ovaj odaziva i stiže. To je znak sloge. Leu je starija Komšinica, tada studentkinja recimo, umela da odvede uveče na sladoled, pa bi ćaskale ko velike šetajući po parku i centru sela. Opet kažem, meni je to znak pažnje. Nikad neću zaboraviti scenu kada se nas nekoliko klinaca iz kraja igralo odbojke na travnjaku između dve zgrade. Krug od nas petoro-šestoro nekim čudom postao je veći za dvoje-troje, priključili se naši roditelji, pa došle i starije sestre, pa još koji roditelj, pa neki prolaznik, komšija... I oni su tako igrali „odbojku“, pa, dobrih pola sata. (Verovatno je trajalo kraće, ali Lea tvrdi da je u pitanju čitav sat, tako da je moram obuzdati.) U svakom slučaju, ako ta situacija ne pokazuje zajedništvo, onda stvarno ne znam kako još da probam da vas ubedim!
Lea je u svačijoj kući bila dobrodošla. Imala je drugare iz ulice, mlađe i starije, pa i kasnije kad je postala tinejyerka i već uveliko živela daleko, ma predaleko, od Itebeja. Ne sećam se ni jedne jedine svađe u kraju. Ikada. Ni međ’ decom, ni međ’ starijima. To je, recimo, poštovanje.
Ne znam stvarno kakav je Itebej sada, odnosno kakvi su Itebejčani. Ali, ono što vidim po društvenim mrežama, ide u prilog mom telu. Ipak žudi za svojim srcem i dušom.
Lea Radlovački