Vrt detinjstva: Lea i ja

Ponovo gledam šta sve u njima ima i ono što mi se dopada to i isečem, stavim u posebnu foliju (u zavisnosti od kategorije kojoj pripada, primera radi, da li je enterijer pa koja je prostorija ili o kakvim detaljima je reč), a onda ću, kad tako sredim sve što sam prikupila, lepiti u posebnu svesku po nekom sopstvenom kreativnom nahođenju. Naravno, ne smem da zaboravim “pedeset nijansi” flomastera i hemijski, šljokice u tubi i gelu, lepak za papir, novu novcijatu gumicu za olovke, šarene selotejpe, svetlucave papire za ukrašavanje...

I vi sad kažete: „Blago tebi, kad u tim godinama nemaš većih briga i pametnija posla, pa možeš da se tako glupiraš!”

Niti nemam briga, niti nemam pametnija posla, pa baš zato nalazim ventil u ovakom stvaralaštvu. I prija mi! I ovo je baš dobra stvar kojoj sam mogla da se posvetim! I, znate još šta? Čini da budem još bliža sa Leom!

Lea je, razume se, obožavala da se igra. Više sama, nego sa drugom decom. (Ne uvek i, naravno, ne baš uvek svojom voljom.) Volela je da smišlja i kreira svoj svet, ili odeću za plišane igračke i Barbike, ili yunglaste bunkere između zgrada, ili najsavremeniju itebejsku železnicu nasred dnevne sobe... Nikad joj nije bilo dosadno i nikad joj nije falilo ideja ili igračaka s kojima bi mogla nešto drugačije da uradi.

Sa drugarima bi napolju igrala jure, žmurke, policajaca i lopova, odbojke; Lea i Jeca su bile jedine devojčice u ekipi, pa su one bile zadužene da prave torte i čorbe od blata, travuljki i kojekakvih bobica, ili da se samo ljuljaju pod ogromnom vrbom koja bi im koristila i za „tarzaniranje” (znate ono kad se uhvatite za neku grančicu, pa trčite naokolo koliko vam ona to dozvoljava i urličete kao Tarzan).

Vrlo rano, sa, recimo, dve-tri godine, Leu je mama smela da ostavi samu u stanu kako bi otišla u komšiluk po kanticu mleka. Jer, gde ju je ostavila, tu bi je našla posle pet-deset minuta po povratku. Lea bi sedela na podu, zabavljala se već nečim, pričala sa sobom i ostalim „prisutnim” pričalicama, a da li je bila svesna da je sama i da mama nije tu – verujem da nije.

U svakom slučaju, kad je Lea naučila da koristi makaze, ajao te divote, seckala je novine i časopise, ukrasne folije i trakice, i uvek nešto sklepala od svega toga; od kolaža pa do haljinica (bukvalno, od svih navedenih materijala), stalno je nalazila način kako da nešto reciklira i uobliči tako da je (njoj) lepo. A kasnije je čak, tamo u osnovnoj školi, imala veliku svesku izlepljenu fotografijama i tekstovima koji su se ticali glumica iz popularne serije „Začarane”.

Inače, poređenja radi sa današnjim generacijama dece, Lea je do drugog razreda slušala isključivo dečje pesme i to na kasetofonu-lampi u obliku guske, pa su njeni vršnjaci bili primorani da na njenim rođendanima đuskaju uz „Zakleo se bumbar”, „Miš je dobio grip”, „Lako je prutu”, „Slon lepotan Dodolan”... Do šestog-sedmog razreda je u jednom delu dnevne sobe imala improvizovanu kuću za Barbike i redovno im pravila razmeštaj, šila nove haljine, vodila na „putovanja” njihovim ljubičasto-rozim kabrioletom... Lego kockice, tetris, karte, „Čoveče, ne ljuti se”, igra pamćenja, sve to su bile zanimacije kojima se Lea najduže i najviše radovala, uz koje se naučila strpljenju, preciznošću, razmišljanju unapred, ponekim cakama za bolju memoriju i manju ljutnju pri gubitku.

Pa, naravno da mi sve to nedostaje i naravno da bih se i dan-danas svega toga igrala, ali budući da ipak imam većih briga i pametnija posla, seckanje cveća, fotelja i pločica sasvim dovoljno čine da ovaj svet odraslih ipak bude bezbrižniji i zabavniji.

Lea Radlovački