Vladari neba na udaru novog doba: Nestali orao bradan, mala droplja...

Oni vrlo jasno pokazuju zašto postoji rizik od iščezavanja vrsta poput trovanja, krivolova, ili su staništa izuzetno ugrožena fragmentacijom i degradacijom, a neke vrste žive na limitiranom broju lokacija i samo na tom tipu staništa. Prema rečima predsednika Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije Milana Ružića, ustanovljene su i kategorije ugroženosti vrsta, definisane i opisane i u “Crvenoj knjizi faune Srbije – Ptice”, o kojoj je “Dnevnik” nedavno pisao.

- To je bitno, jer opet možemo podeliti vrste na one koje su iščezle i one koje još uvek borave kod nas - kaže Milan Ružić. - Iščezle su one vrste koje se na našem području definitivno ne gnezde i nema indikacija da će to činiti u nekom narednom periodu, što nije dobro. Gubljenjem divljih vrsta, gubi se i genofond. Ako na nekom području nestaju lokalne populacije, teško se mogu nadomestiti veštačkim uzgajanjem ili donošenjem. Ptice imaju krila, pamte prostor u kom su odrasle i u kom su boravile, a ako ih donesete sa nekog drugog kontinenta, vrlo verovatno će odleteti. Naše droplje ili orao krstaš su navikli da žive na određenom tipu staništa, jedu određenu hranu, navikli su na ponašanje ljudi na tom području, a ovde imaju i patogene sa kojima se bore. Zato je čuvanje onoga što trenutno imamo krucijalna stvar, da ne bi dolazili u situaciju da saniramo posledice.

Po rečima našeg sagovornika, na globalnom nivou postoje vrste koje su potpuno iščezle i nigde ih više nema poput goluba selca, koji je pre 100 godina bio najbrojnija vrsta ptice na planeti. Ljudi su uspeli da ga istrebe. Postoje vrste koje su iščezle u divljini, odnosno ne mogu se naći u prirodi, ali se još pojedine vrste nalaze u kavezima u uzgajalištima. Takođe postoje i one koje se smatraju regionalno iščezlim.

- U Srbiji imamo regionalno iščezle vrste poput orla bradana, kog na gnežđenju u Srbiji nemamo poslednjih 70 godina, možda i više - iskren je Ružić. -  Orao ribar se takođe gnezdio kod nas do pre 100 godina, a od tada se ne beleži njegovo prisustvo. Među regionalno iščezle vrste ubrajaju se i crni lešinar, mala droplja, dok je bela kanja relativno skoro iščezla. Izgubili smo je na području Srbije.

Kako kaže, nestajanje ostalih vrsta, naročito krupnih lešinara, evidentirano je odmah posle Drugog svetskog rata, zbog  masovnog trovanja životinja.

- Centralna vlast tadašnje SFRJ je dala preporuku meštanima, posebno u planinskim delovima, da masovno truju životinje poput vuka, šakala, medveda i lisica, ne bi li zaštitili svoja stada - priča naš sagovornik. - Ali prve životinje koje su naletele na otrovne mamke su naravno ptice, jer su najpokretljivije. Tako da smo praktično istrebili lešinare, prekinuli jedan vrlo bitan ciklus u prirodi i napravili ogromnu štetu, koju danas nekako uspevamo da kompenzujemo kroz zaštitu beloglavih supova.

Prema Ružićevim rečima, vrste koje borave kod nas se mogu podeliti u više kategorija, u zavisnosti od stepena njihove ugroženosti. Najalarmantnija je grupa kritično ugroženih vrsta. Slede ih ugrožene vrste, dok su ranjive trećerangirana lista. Imamo i ptice koje spadaju u kategoriju skoro ugroženih vrsta, ali imamo i one sa najmanjom brigom od iščezavanja na određenoj teritoriji, kroz određeno vreme.

Divlja guska je ptica od koje su nastale skoro sve rase domaćih gusaka. Kod nas joj se lagano oporavlja populacija, a do pre 20 godina se gnezdila na svega nekoliko mesta, a sad već se vraća u ribnjake i ritove, stoga nema više kategoriju ugroženosti, ali je ogroman problem sa divljom guskom taj što je ona strogo zaštićena vrsta dakle nije lovna, ali se strahovito krivolovi. Najveći broj slučajeva krivolova na pticama je upravo sa divljom guskom, te lovci ili ne znaju da naprave razliku ili ne žele. Isto tako krivolov je veliki problem i za brojne druge vrste poput prepelica...

 Ivana Bakmaz