Više od istorije: 50 godina od traumatičnog leta fudbalera Vojvodine u Lajpcig

Vezani smo pojasevima za sedišta i za njih se čvrsto držimo rukama, svi zbunjeni. Da se događa nešto opako – to vidimo, ali ne znamo ni šta se to s nama zbiva, ni kako će se završiti. Svi smo već paralisani strahom, niko da izusti ni reč…

I treći pokušaj kapetana da avion prizemlji, završen je kao i prva dva: spustio se do blizu piste i ponovo snažno poleteo u visinu. Bili smo u zlu! Agonija našeg sletanja već je trajala 40 minuta ! Još ne znamo šta se avionu događa, a slutimo najcrnje. Stjuardese odavno nisu s nama : zbile se u svojoj kabini, i one uzneverene, uplašene.

Četvrto sletanje bilo je za pogibiju… Najpre, strahovit potres od udara aviona u zemlju !... Da nismo vezani za sedišta, popadali bismo po podu… Avion se trese, kao da se raspada ! A istovremeno – bezbroj kapi blata pljusnulo je po staklu prozora  - sedeo sam pored njega.

Trenuci strašne tišine, nemoći, straha …. Iznenada, stjuardesa istrčava iz kabine i panično viče : Prozor ! … Otvaraj prozor !

Kroz prozor za spasavanje iskočio sam treći. Sa krila aviona – visoko je : možda i tri metra ! – strmoglavio sam se na zemlju. U strahu od eksplozije i požara, uznevereno smo potrčali – raštrkali se po vlažnoj ledini aerodroma.

Iz daljine gde smo stali, vidim : avion nije pao na pistu, nego podalje od njenog kraja ! Kljun je zariven u zemlju, a rep se ustremio visoko. Levo i desno od aviona, na simetričnom razmaku od po desetak metara, kao sablasti leže obe elise i oba motora !

Udes JAT-ovog aviona na aerodromu u Lajpcigu 21.novembra 1967.godine Foto: Dnevnk.rs/arhiva

Uznemirani tim prizorom vraćamo se prema olupini. Na krilu aviona, odakle smo skakali na zemlju, još stoji navijač Vlada Divild ! Boji se da skoči s visokog, očajno viče : “Ima li merdevina !?”. Okupili smo se oko aviona, s kljunom u zemlji. Svi govorimo glasno, niko nikoga ne sluša… Užasnuti, gledamo u crne rupe na krilima – odatle su iščupani propeleri i motori ! Iz rupa kulja para i curi crno ulje. Na travi su već dve lokve.

Spas od verovatnih pogibija bio je u sreći što se avion nije zario u pistu. Da jeste, tada bi, u strahovitom sudaru gvožđa i betona, varnice bile neizbežne i razliveno gorivo blesnulo bi plamenom. Jasno nam je i to: da je avion prodažio samo trideset metara, udario bi u zid auto-puta Lajpcig – Berlin, visok bar pet metara, i tada bi prevrtanje bilo neizbežno. Koliko bi srećnika među nama to preživelo ?

Ođeknule su prodorne sirene… prema nama jure vozila: Hitna pomoć, vatrogasci, policija… Pokupili su nas u autobus i prevezli do zgrade aerodroma. Još u šoku, dobili smo formulare, hladnokrvne procudure: traži se da pišemo svoje male biografije – ime, datum i mesto rođenja, zanimanje, broj pasoša, adresa prebivališta… neko je glasno uz psovku, prigovorio : “kakva adresa !… sreća da nismo izginuli na ledini aerodroma – tu bi nam bila poslednja adresa”.

Četiri kruga naše drame u avionu, završeni su najsrećnije: nije stradao nijedan od 41 putnika ! U avionu su bili fudbaleri prvog tima Vojvodine, petoro članova posade, trojica novinara beogradskih listova, petorica iz “Dnevnika” i desetak navijača. Specijalnim letom konvejera JAT-a, tim Vojvodine se uputio na revanš “Lokomotivi” u Lajpcigu, u drugom kolu Kupa sajamskih gradova Evrope. Kao izveštač sa utakmice putovao je Lazar Vasić, urednik Sportske rubrike “Dnevnika”, raniji dugogodišnji golman Vojvodine, a s njim fotoreporter Stevan Lazukić. Dan ranije, pri poseti “Dnevniku”, šef kluba Radomir Krstić pozvao je na izlet u Lajpcig nas trojicu – Budimira Budimca, Vladimira Rakića i mene: imali smo overene pasoše za tadašnju Istočnu Nemačku, a u avionu je bilo slobodnih mesta.

“Dnevnik” je objavio Krstićeve reči : igrači Vojvodine imaju stimulans da se bore za pobedu u Lajpcigu, jer bi se u narednom kolu sastali najverovatnije sa Atletikom u Madridu. Pomenuo je Evropski kup šampiona iz 1966, kada je Vojvodina, kao prvak Jugoslavije, imala tri okršaja sa Atletikom. U Novom Sadu pobeda : 3:1, u Madridu poraz : 0:2, pa je rezultat izjednačen. U novoj utakmici u Madridu, sa dramatičnim obrtima, trijumf Vojvodine: 3:2.

„Zbog toga su funkcioneri Atletika, ne jednom, isticali da bi želeli da dobiju priliku za revanš“, ispričao je Krstić.

Prva utakmica Vojvodine I Lokomotive završena je u Novom Sadu bez pobednika 0:0, i ta ogromna prednost nemaca bila je potka naših ćaskanja u prijatnom letu od Beograda, preko Praga, do Lajpciga. Sve do početka ona četiri dramatična sletanja/uzletanja aviona na aerodromu.

Deo putnika nakon udesa JAT-ovog aviona na aerodromu u Lajpcigu 21.novembra 1967.godine Foto: Dnevnk.rs/arhiva

U konfuziji posle udesa, Vasić i ja sabrali smo sve što se moglo saznati o udesu. Stenografu u Dnevniku diktirali smo, naizmenično, duži izveštaj “Izbegnuta katastrofa” o drami u Lajpcigu, koja se odigrala u utorak, 21. novembra 1967 u 15,47 časova. U našem zajedničkom rukopisu pomenuli smo i reči prevodioca na aerodromu: dok je avion sletao i poletao, u pristanišnoj zgradi zavladala je panika. U prvi mah, nije se znalo šta se avionu tačno dogodilo, ni mesto gde se nalazi. Neočekivano, neki čovek dojurio je motociklom i panično vikao da je avion zariven u zemlju kod auto-puta.

Zvaničnici na aerodromu, kako smo i očekivali, odbili su da označe bar neke, moguće uzroke tih četrdeset minuta naše drame u avionu i njegovog sunovrata. Odbojni, suvo nam kažu: mora se čekati izveštaj komisije, a to će biti, možda, za nekoliko dana.

Šta se događalo i zašto ? – ne govori ni kapetan konvejera. Nem, izbezumljeno je gledao u avion bez obe elise i oba motora. Objavili smo nezvanično: službe na aerodromu davale su neprecizne za sletanje po magli i to je ometalo kapetana da avion prizemlji još pri prvom pokušaju. U našem izveštaju o udesu, smiruju reči o odluci trenera Vojvodine, Zdravka Rajkova, poznatog reprezentativca Jugoslavije: iako je već počinjao sumrak, odveo je igrače na lagani trening na stadionu Lokomotive, što je bilo razložno i pametno.

Naša noć  u hotelu “Astorija” bila je čudna. Nas petorica iz “Dnevnika” stalno smo zajedno u sobi 352. Ponavljamo zagonetku: zašto se avion zario onako u ledinu iza kraja piste? Te neprospavane noći, izgledali smo jadno: sve bolje smo “videli” svoj udes i – sve više plakali! Svaki za sebe i svi zajedno. Polet našoj kuknjavi da je i dr Miloje Milojević, lekar Vojvodine. Iza ponoći, naglo je ušao u našu sobu, ali ne kakvog ga znam: srdačan, uglađen, fin. Već zaplakan, gotovo vrišti: moglo se dogoditi da svog malog sina više nikada ne vidi! Tada i ja vičem: moja supruga Ruža je pred porođajem – moglo je biti da ga i ne doživim. Kriči i Vlada Rakić: da smo izginuli, ne bi bilo njegovog venčanja s lepom Bebom Botić, niti bih mu ja bio kum, što on želi. U našem duševnom nemiru i klonuću, nismo umeli da vidimo da nas je strah uzeo pod svoje, a uplašeni su napola poraženi. Mora biti da smo te noći najviše bili – smešni. 

Tri susreta



Vojvodina se vinula u fudbalsku Evropu i igrala u kolu s čuvenima: Liverpulom, Minhenom 1860, Ferencvarošem, Bordoom, Firencom, Glazgov Renyersom, Sportingom. Očekivani veliki meč sa atletikom u Madridu, izostao je: Španci su izgubili u Izmiru i ispali.

Na prvu godišnjicu izleta u Lajpcig, okupili smo se u Vojvodini – tada nam je klub poklonio album sa Lazukićevim fotografijama. Prizori našeg udesa i sada uznemire. O novim susretima najviše je brinuo naš saputnik Peta Jocić, potonji funkcioner fudbalskih saveza Vojvodine i Jugoslavije. Uputio nam je pozive za još dva zajednička viđenja – posle deset i dvadeset godina od onog dramatičnog 21. novembra 1967. godine.

Na ogromnom “Central stadionu”, hladno predvečerje s maglom, sedeli smo usamljeni na vrhu visoke tribine, sa desetak hiljada bučnih Nemaca. Ima nade za tim Novosađana: Pantelić – Aleksić, Vučinić – Zemko, Brzić, Nešticki – Stanić, Radosav, Trivić, Savić, Dakić (Đorđić). Pre i posle te večeri, većina je igrala u reprezentacijama Jugoslavije.

Utakmica je hvatala prvi zamah – tek je 12. minut. Na 40 metara od gola Lokomotive, Vlada Savić se osmelio da šokira Nemce. Vidimo čudo: loptu je udario tako snažno da je ona u munjevitom, divnom, luku preletela gotovo pola igrališta i nasamarila istrčalog golmana – uletela je u sam ugao gola ! Tribine neme, a mi kličemo, zagrljeni. Daleko od nas vidimo: veća grupa Jugoslovena, zapšoslenih u Nemačkoj, radosno mašu našom zastavom. Savićev fascinantni gol bio je melem za onu žeravicu straha u nama. A već na početku drugog poluvremena, u 54. minutu – nova radost. Nemci su dotučeni golom Đorđića. Pobeda sa 2:0 posle katastrofe na aerodromu – to jeste bio podvig. Savićev zadivljujući šut pripada riznici Vojvodine: prefinjen, plenio bi lepotom u svakom izboru evropskih golova. Bio je dokaz stare istine da i u zlu uvek ima nade.

Nismo se vratili sa aerodroma u Lajpcigu – zatvoren je zbog ispitivanja zagonetnog udesa našeg aviona, nego smo autobusom u ponoć stigli u Berlin, gde nas je čekala karavela specijalno doletela iz Beograda.

U redakciji “Dnevnika” gde smo se radosno okupili oko podne, iznenađeni smo pročitali čistu laž ! Pored našeg izveštaja o udesu – “izbegnuta katastrofa”, redakcija je objavila i kraći razgovor telefonom sa Vojislavom Rakićem, direktorom saobraćaja JAT-a. Rekao je, zvanično: “avion je sleteo sasvim normalno i na vreme. Jedino, bio je malo duži, pa je preleteo pistu jer je u trenutku sletanja nad aerodromom u Lajpcigu bila magla”. I još je kazao: “avionu je oštećen desni točak i iskrivljena jedna elisa! Kazao je i ovo: JAT će svakao poslati komisiju ali nema potrebe za nekom žurbom jer mi na čitav slučaj ne gledamo kao na havariju!” Svaki od 36 putnika i pet članova posade, a pogotovo fotografije sa aerodroma u Lajpcigu, svedoče drugačije… 

Ljuba Vukmanović