Uskršnji običaji otrgnuti od zaborava

Nakon Uskrsa takođe postoji niz praznika koji se obeležavaju na različite načine: mali Uskrs, pobusani ponedeljak, Spasovdan, duhovi. U pojedinim krajevima neki od običaja i danas neguju kao „živo nasleđe“ zajednica, a neki od njih su nominovani ili su već upisani u Registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije.

Prerušavanje uoči uskršnjeg posta upražnjavala je većina etničkih zajednica u Vojvodini. Prema rečima višeg kustosa i etnologa u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu Tatjane Bugarski u mestima u kojima su maskirane pokladne povorke sačuvane do danas, razvile su se brojne lokalne specifičnosti, kao na primer u Grebencu ili Golubincima.

- Za poklade su, osim maskiranja, pravljene i ljuljaške na nekom rodnom drvetu, orahu ili dudu, na kojima su se mladi ljuljali. Okupljanje ljudi i paljenje vatri na rogljevima za poklade je takođe bilo vrlo rasprostranjeno, kao i kokanje kukuruza na tim vatrama - kaže Tatjana Bugarski.

Veliki petak je najtužniji dan u godini, jer se obeležava sećanjem na Hristovo raspeće. Na taj dan se u crkvi formira Hristov grob na koji se postavlja plaštanica. Crkva se ukrašava cvećem, a u nekim mestima mladići organizuju čuvanje Hristovog groba. Taj običaj se upražnjava u pravoslavnom hramu Rođenja Presvete Bogorodice u Batajnici i upisan je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa. Značajan za očuvanje kulturnog identiteta stanovništva Vrličke krajine (Hrvatska) koje je migriralo u okolinu Batajnice i koje ga i dalje neguje, pojašnjava naša sagovornica.

Već obeležena Lazareva subota je praznik u šestoj sedmici uskršnjeg posta, odnosno osam dana pred Uskrs. Na taj dan se u crkvu nose vrbove grančice koje se osvećuju i sutradan, na Cveti, dele vernicima u crkvi. Deca su obično dobijala novu odeću i obuću za Vrbicu. U mnogim mestima severnog Banata, kao i u delovima Bačke, do danas je sačuvan običaj paljenja i preskakanja vatri lazarica na ulicama uoči Lazareve subote. Iako je još tokom druge polovine 20. veka ovaj običaj bio veoma raširen, danas je gotovo nepoznat u većem delu Vojvodine.

Polivanje devojaka na drugi dan Uskrsa i polivanje momaka dan kasnije postojalo je u većini mesta u Vojvodini. Kako ističe Tatjana Bugarski kod Srba je većinom izgubljeno, ali je opstao naziv - drugi dan Uskrsa se naziva „Vodeni ponedeljak”, a čitava sedmica po Uskrsu „Vodena nedelja”. Prema njenim rečima zaboravljen je i podatak koji postoji u literaturi, da je u mnogim selima kod Srba bilo uobičajeno mešenje polivačkih kolača, koje su polivači dobijali u svakoj kući koju su obišli. Osim tih kolača, pravljen je i poseban uskršnji kolač za kuma, kao i za udatu kćerku.

Na spisku liste nematerijalnog kulturnog nasleđa nalazi se i ružičalo ili pobusani ponedeljak koji se u nekim mestima obeležava drugog dana Uskrsa, a u nekim drugog dana Malog Uskrsa.

Među uskršnje običaje lokalnih zajednica ubrajaju se osvećivanje paske, koji je takođe upisan na nacionalnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Kako kaže Tatjana Bugarski specifičnosti ovih običaja su, pre svega, u osvećivanju hrane u crkvi na Uskrs, kao i sama priprema obredne hrane, u koje spadaju kolač „paska“, „sirec“ – jelo od mleka i jaja, šunka, kobasice, ren, maslac i drugo. Osim kod Rusina i Ukrajinaca, slični običaji postoje kod Šokaca u pojedinim bačkim mestima i kod Slovaka katolika u Selenči.

- Drugaričenje, kumačenje ili kumačanje je običaj ritualnog sklapanja kumstva i pobratimstva na taj dan, a neguje se među stanovništvom požarevačkog Podunavlja, severnog Stiga (ravnica u istočnoj Srbiji) i južnog Banata, pretežno u ruralnim naseljima - kaže Tatjana Bugarski. - U njemu učestvuju deca i roditelji. Odvija se na obali reke, potoka, kraj izvora ili u centru sela.

Nedelju dana nakon Uskrsa je Mali Uskrs, kada se u mnogim mestima kod Srba ponavljalo bojenje jaja, ili su se jaja čuvala od Uskrsa i nosila na groblje. U nekim mestima su za tu priliku jaja su samo bojena u lukovini.

Silvia Kovač

Foto: Muzej Vovodine u Novom Sadu