U rektoratu održan prijem za studente članove spasilačkog tima iz Turske

U Rektoratu Univerziteta, susret je bio prilika i da im se iskaže zahvalnost na pokazanoj hrabrosti, humanosti i nesebičnosti. Studente je primio rektor porof. dr Dejan Madić, koji je tom prilikom rekao da spoj akademskih misli i kućnog vaspitanja daje odličnu decu, koja rastu u izvrsne i plemenite ljude.

„Smatram da u medijima ovoj deci; koja su pokazala empatiju prema ljudima koje ne poznaju; nije do sada data dovoljna pažnja, a njihovo nesebično delo je putokaz kako odrasli treba da uče od mlađih„, istakao je Madić. „Smatram da su oni položili jedan ispit ljudskosti, zrelosti i humanosti, a mi možemo samo da budemo ponosni. Osim dobrih studenata, budućih lekara i profesora fizičkog, naučili su da budu ljudi i njihovo delo je trijumf Univerziteta, jer osim nauke i struke, dobili su smernice od svojih profesora kako gledati i razumeti tuđe muke, ali je i trijumf njihovih roditelja, jer su toj deci stvorili okruženje u kom se, čini mi se, gajilo to da treba više da brineš o drugima nego o samom sebi„.

Student Medicinskog fakulteta i vođa spasilačke misije u Turskoj Dragan Bjelić kazao je da pri povratku, kada su se utisci slegli, može reći da su ponosni, jer su bili jedini volonterski tim koji je nosio zastavu Republike Srbije u području koje je pogođeno zemljotresom.

„Naš tim je bio u Kahramanmarašu, gradu u kojem je bio drugi epicentar zemljotresa. Tim je činilo sedmoro ljudi, pet studenata, čoveka koji je bio spasilac i jednog prevodioca za pomoć u komunikaciji sa turskim spasilačkim timovima„, priča Bjelić. „Zauvek nam u sećanju ostaju slike stradalog turskog naroda. Nas su tamo vodili humanosti i potreba da se pomogne uneserećenima. Naša dužnost je bila da odemo, pomognemo i primenimo na terenu sve što smo godinama učili„.

Njegova koleginica studentkinja Medicinskog fakulteta i članica medicinskog dela spasilačkog tima Dunja Halilović kaže da je to bilo jedno zaista stresno iskustvo ali izuzetno važno, pogotovo za studente medicine, da vide šta je to u stvari rad na terenu, kakao se ljudima ukazuje pomoć na licu mesta, a u najkritičnijim situacijama. Ostali su, kaže u kontaktu sa majkom devojčice koju su uputili u pedijatrisku bolnicu, kada su im se obratile zbog infekcije. U komunikaciji su ostali dalje i sa turskim spasilačkim timom.

Apsolventkinja na Medicinskom fakultetu i vođa medicinskog dela tima Vesna Aleksić kaže da su boravili nedelju dana na terenu i da je to bila prava prilika da primene svoja znanja koja su godinama usvajali na fakultetu. Već su imali mogućnost da stečeno znanje testiraju za vreme epidemije korone, i sada, posle Turske, steknu još jedno veliko iskustvo.

„Ljudi koji se bave spasilačkim poslom tridesetak godina kažu da nisu doživeli katastrofu ovakvih razmera„, kaže Vesna Aleksić. „Saradnja sa ostalim timovima je bila odlična, mislim da smo bili najmlađi tim i jedan od najmanjih. Prepoznavali su nas po našoj zastavi Srbije i u jednom neformalnom razgovoru su čak prokomentarisali da je bilo još petoro ovakvih Srba kao što smo mi, da im drugi timovi ne bi trebali„.

Osim studenata medicine, na terenu su bili i studenti Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu Ivan Raković i Spiridon Efaplomatas. Zajedno su proveli preko 80 sati, neumorno tragajući i spasavajući ljudske živote.

„Nas dvojica smo bili zaduženi za pretragu terena, što je zahtevalo i teži fizički rad poput kopanja, izvlačenja spasavanja živih, otkrivanje preminulih„, ističe Raković. „Slike su bile užasne: oko 60 odsto zgrada je srušeno, dok su preostale preteće nestabilne, a oko njih okupljeni ljudi, članovi porodica koji od nas očekuju bilo kakve vesti o svojim bližnjima...„

Scene su, kaže, bile stravične, ali došli su da rade, pomognu ljudima, učine nešto dobro, što što ih vodilo da u naporima istraju.

Student Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja i član organizacije za traganje i spasavanje Spiridon Efaplomatas rekao je da su u gradu Kahramanmarašu zatekli katastrofalnu situaciju. Zapravo, grada više nije bilo. Operacija spasavanja je uključila sva njihova čula, a stres bio veliki, naročito u početku, jer traganje za preživelime je uažasna trka sa vremenom, kako ono odmiče, šanse su sve manje. I sami su iskusili veliko podrhtavanje tla, što je nešto što se ne može izbrisati iz sećanja.

„Kada se vratiš, sve je drugačije„, kazao je Efaplomatas. „Tokom operacije spašavanja, adrenalin radi i ne osećaš ništa. A kada se vratiš i utisci se slegnu, počinješ sve više da ceniš ljude koje imaš oko sebe. Više vrednuješ život, kuću i hranu koje imaš, sve ono što tamošnji stanovnici više nemaju”.

        I. Bakmaz