TVOJA REČ Miloš Stojković (30), instruktor vožnje Sekunda koja čuva život
Došlo je takvo vreme da, kad danas neko želi da krene na časove vožnje mora četiri puta da izmeri, pa tek onda da preseče i odluči. Na stranu to što je sam koncept tih časova izmenjen, otežan i zakomplikovan, pa čak i na stranu što je sve postalo skuplje, najveći problem je, nekako, sve veća gužva u saobraćaju! Pa, zaista treba imati hrabrosti, kao puki početnik, sesti za volan i upustiti se u taj pokretni haos.
Kakva je zaista situacija danas i sa kandidatima, ali i iskusnijim vozačima, razgovarali smo sa Milošem Stojkovićem, koji je odgovorno lice u auto-školi „VM AUTO 021” i instruktor vožnje, rodom iz okoline Vranja, a koji najpre apeuje na sve vozače da imaju više razumevanja i strpljenja za početnike, da im ne otežavaju već olakšaju vožnju, jer sve te nelagodnosti stvaraju dodatni pritisak i paniku.
S obzirom na to da radiš sa ljudima koji žele da polažu za kola, kakav utisak stičeš, koliko su ljudi danas zaista spremni da sednu za volan?
- Kad govorimo o mlađima, njihova motorika je slabija, nekako zaostala nego što je ranije bio slučaj, i mislim da na sve to utiču kompjuteri, igrice i ostalo. U naše vreme, čak i pre desetak godina, to je bilo skroz drugačije. Imali smo razvijenu motoriku, mada i sad ima dobrih i ljudi, kandidata, vozača, pametnih, onih koji više ili manje slušaju...
Koliki je izazov biti na suvozačevom mestu i kontrolisati svaki trenutak?
- U suštini, ovo je jako odgovoran i na neki način težak posao, ali koji može da bude zanimljiv. Stepen motorizacije je veliki, povećava se broj vozila na ulicama, ali mi idemo postepeno, krećemo od poligona, malo po malo i u saobraćaju, pa sve to dođe na svoje mesto. S nekima je, kažem, teže, nekima ide lakše, a mi treba da budemo psiholozi i da se prilagodimo svakome od njih.
Upravo zbog te veće gužve u gradovima, sve većeg haosa, mislim, polazim od sebe, kad bi sad trebalo da polažem, uh, ne bi mi bilo svejedno...
- Jeste, i kandidati se tripuju da li će im neko svirati ili nešto, pa onda i ostalim učesnicima u saobraćaju stvaraju paniku koju i sami imaju.
Koliko im vremena treba da se opuste i da prihvate situaciju takvu kakva je?
- Treba im možda pola obuke, dvadesetak časova, da vide šta i kako funkcioniše, onda se opuste. Malo i mi imamo ulogu u tom opuštanju, kao što sam rekao, moramo da budemo i psiholozi kako bismo se bavili ovim poslom. Različiti profili ljudi nam dolaze, od 16 do 76 godina. Meni je najstarija kandidatkinja imala 76 godina, kaže da joj je to bila životna želja i evo je, i dan danas vozi.
Koje su najčešće greške koje kandidati prave? Na šta posebno treba da obratimo pažnju kad vidimo „L” na putu?
- Pa, treba, u suštini, pratiti znakove, ograničenja, rastojanje... Kandidatima odvlači pažnju neka nebitna stvar, pa ne vode računa o stvarima koje su zaista bitne.
Koji su generalno najveći problemi današnjice u saobraćaju, o vozačima? Ima li smisla biti nervozan i „leći” na sirenu?
- Naravno da se ne isplati to... Nebitno da li ćeš stići pet minuta ranije ili kasnije, treba voziti po propisima i poštovati bukvalno sve, i naravno, imati razumevanja za vozače u auto-školama, jer su ljudi nerazumni i, umesto da propuste naše vozače, oni to iskoriste i stvaraju dodatnu paniku, pa se kandidat samo još više uzruja i ne zna dalje šta da radi.
A da li si primetio da su vozači agresivniji, nemarniji?
- Jesu, da. Iz dana u dan, kao da sve više i više žure. Gužve, ulaze, seku, strašno... Kad dođe petak, to je zagušenje, špic... Treba ti sat i više vremena da bi prešao dva kilometra, zbog svih tih gužvi i kolona. A ima i nepropisnog parkiranja i zaustavljanja, pa stvaraju čvor, usko grlo, nema protoka s desne strane i onda nastaju gužve.
Imaš li ideju kako podići svest vozačima o tome da zaista sekunda nemarnosti ili bahatosti može da ugrozi nečiji život?
- Recimo, neki seminari o unapređenju saobraćaja, koji bi svi vozači morali da pohađaju, jednom u pet godina i neka traje tri-četiri, nedelju dana... Šta znači jedna sekunda i koliko njima treba vremena, pri brzini od 50 kilometara na čas, da se zaustave. Koliki je pređeni put i od čega sve to zavisi. Vozači misle da ako voze 100 kilometara na čas, da će se zaustaviti na pet metara, a to je jednostavno nemoguće. Da bi vozač reagovao, potrebna mu je je jedna sekunda, znači od momenta kad primi informaciju do trenutka kad krene da reaguje i stane na kočnicu.
A s obzirom na to da si spomenuo da je motorika danas sve slabija, verujem da ta sekunda više nije sekunda...
- Da, mislio sam na iskusne vozače, koji imaju vreme reagovanja od 0,8 do 1,2 sekunde, dok početnicima treba bar sekund i po da odreaguju na neku opasnost. I njihovo vidno polje je na neki način suženo, ne mogu sve da vide. Ako uzmemo u obzir periferni vid, onda on iznosi 180 stepeni, ali danas mnogi gledaju usko i samo ono što je njima bitno.
L. Radlovački