TVOJA REČ Milana Pilipović (23) – autorka izložbe „Organizam kao kreacija“: Treba slušati svoj impuls

Ukoliko ste je propustili, radove možete pogledati na našem sajtu, uz intervju koji smo uradili sa ovom mladom umetnicom, čiji je životni put naizgled neobičan, ali ipak savršeno uklopljen, budući da je završila srednju medicinsku školu, nakon koje se u potpunosti upustila u svet umetnosti.

Zainteresovana za ono što se krije u nama, što je neopipljivo i na neki način nedokučivo, Milana je, probudivši dete u sebi i držeći se svojih pravila koje nemaju granice i okvire, počela da stvara umetnost koju živi i oseća. Kako ju je oduvek privlačilo da pomaže drugima, kroz pružanje prve pomoći i ideje da se ostvari kao zubni protetičar, uzevši svoju fantaziju u svoje ruke i pretočivši je u unikatna dela, ova mlada Subotičanka pronašla je način kako da pomogne sebi i svojoj potrebi da gleda u svet koji se nalazi u njoj, ali i nama. Međutim, kako ne voli da planira i zaluđuje se idejom da će se u životu naći striktno tamo gde je zamislila, kod sebe je prihvatila da je fluidna osoba, baš kao i mikroorganizmi koji je fasciniraju, te je stava da će je život odvesti upravo tamo gde treba da bude.

– Kada sam u četvrtom razredu srednje škole morala da odlučim šta ću dalje, iz nekog razloga sam naslikala sliku kao poklon tadašnjem dečku, koja je ispala baš dobro. Mene je to privlačilo da radim bez preteranog razmišljanja, pa ono što sam trebala da učim za prijemni, stalno je bilo „na čekanju“. Kako se bližio maj, shvatila sam da podsvesno ne želim da upadnem na zubnu protetiku, već da iskoristim plan B. Ipak je riskantnije upisati nešto što se tiče umetnosti, s obzirom na razne stavove starijih.

Ti i imaš tu sreću što dolaziš iz porodice koja zna šta je umetnost...

– Da, to se slažem. Tata je samo rekao: „Moram ti reći da nije sve tako bajno i sjajno kako izgleda“. Slažem se s njim, ali, prosto, bilo im je drago što sam ipak ovako odlučila i sebe poslušala.

Koliko inspiracije za umetnost crpiš iz medicine?

– U trećoj godini sam tek počela da crpim odatle jer do tada smo više imali vežbe tehničkih stvari. A u trećoj godini, kad treba da ispoljimo neki deo sebe, meni su bili zanimljivi ti oblici koje prave mikroorganizmi koji se vide pod mikroskopom, od raznih boja do oblika i sviđalo mi se što je sve tako promenljivo, fluidno, nisu jasne strukture... Fluidnost je ono kako sam zamišljala da se sve kreće i biva, nekako sam se saosećala sa tim ritmom. Ja sam ga izmislila, ali i samim tim i saosećala s njim, a u srednjoj školi sam imala priliku da pod mikroskopom vidim razne stvari. Takođe, bakterije koje su u Petrijevim šoljama, one mogu biti jako vibrantnih boja, jako šarolike, a to je estetika koja me je privlačila. A što se tiče nekog filozofskog dela, dosta sam introspektivna, ali ne u smislu da zagledam u svoju glavu, već mi lako ide da spuštam fokus u unutrašnjost svog tela, da vizuelno zamišljam šta se unutra sve nalazi i dešava, a što ne mora da bude anatomski tačno, jer nije to ni fora.

Zato se i zove umetnost...

–Tako je! To sam jedino osećala jer sam ranije pokušavala da se uklopim u neke koncepte koje sam mislila da će drugima da se svide, a svi su bazirani na nešto što se dešava u svetu i oko nas, nešto van nas, pa nikad nisam istrajala u tome. Prva slika koju sam počela da radim bio je autoakt, radila sam svoje telo. Priča je bila suočavanje sa svojim egom, svojim nesigurnostima. Onda sam prešla na neku drugu ideju, da zađem još dublje unutra, pa sam slikala unutrašnjost, više kao neke organske mase, tkivo koje je roze i mekano, kao da si u nekom vakuumu, izgledalo je toplo, kao da si ponovo u utrobi. Neki dalji korak bio je da odem u nešto još apstraktnije, što jeste u nama, ali nije toliko opipljivo. Bukvalno nije opipljivo, ali postoji tu. To mi je i zanimljivo, što je sveprisutno, a nikad ne možemo zapravo da znamo kako to nešto izgleda. To mi je dalo prostora da zamišljam, fantaziram, da se zamislim, da su ti organizmi veći od mene, al’ da su tako kao iz neke bajke.

Kako drugi doživljavaju tu tvoju umetnost sveta u nama?

– Nailazila sam na razne komentare i doživljaje. Bilo mi je drago što sam od nekoliko njih čula da im se jako sviđa koncept, što mi je pokazalo da ljudi ipak imaju osvešćen taj deo telesnog, nečeg svog. Na primer, jedan čovek mi je rekao kako je pre mesec dana čuo nešto što je vezano za ovo, da je naše srce kao mozak za sebe i kako mu je falila jedna reč da to sve objasni, pa je izgovarao „ćelijica”, što je reč koju sam koristila dok sam pričala o radovima na izložbi. Takođe, deci je bio zanimljiv kolorit, jer je šareno i drago mi je što je nekoliko njih to videlo, jer ovo jeste bila igra. Tako sam i želela da oživim unutrašnje dete u sebi, jer dosta retko možemo u neki deo karijere da upletemo svoje unutrašnje dete.

Može li se živeti od te igre?

– To još ne znam. To ćemo tek da vidimo kad budem počela da zarađujem, što bi bilo dobro.

Imaš li neke planove, opcije?

– Znam da mi stoji nazad u glavi što se tiče finansija da mogu da se okrenem tetoviranju, što je nešto što bih radila jer je isplativo, a znam da tehnički to mogu da savladam. A što se tiče prodavanja slika ili nekih skulpturica, mislim da je to teže kod nas jer ljudi, generalno, nemaju toliko novca, čak ni za osnovne stvari, a kamoli da daju veću sumu novca za umetnost. Sigurno da postoji određena grupa ljudi koja to može sebi da priušti, ali gledam i kroz sebe i ljude koje poznajem, ja ne bih mogla da naplatim onoliko koliko smatram da moj rad zaista vredi i koliko sam ja uložila u njega i ne znam da li bi to bila dovoljna motivacija da istrajem u tome. Sad je sve super dok to mene zanima, ali iskusila sam da, kad nešto pređe u posao, kad nešto radim za nekoga, to je onda totalno drugačiji doživljaj svega. I baš to što si pitala: da se živi od umetnosti, a da se i dalje osećam kao dete, smatram da je jako teško, ali ne mislim da je nemoguće.

Postoje li neki trenuci ili neko emotivno stanje u kom se nalaziš pa imaš potrebu da stvaraš?

– Pre nego što sam krenula da radim ovakvu vrstu slobodnijih radova, osetila sam neslobodu i gušenje, nekako, pokušavala sam da pronađem smisao u tome što radim, a nisam uspevala. Taj grč i oklop su me samo naveli da idem korak napred i da se oslobodim od svega toga i odem u nešto o čemu ne želim da razmišljam kako će ispasti, kome će se svideti ili neće. I na kraju je to baš ta serija koja je završila na mojoj prvoj izložbici. Ljudi se zanimaju za moje radove, što mi je potvrdilo da je vredelo rizika. Recimo, na ove radove neki profesori su reagovali loše, neki su govorili da je odlično, što samim tim govori da je sve to subjektivno, a mislim da treba slušati svoj impuls, jer on je istinit nama. Naravno da je nama studentima važno šta profesori kažu, ali treba napraviti neku granicu, jer yaba radim ono što profesor kaže, ako ja to ne osećam. A mislim da je teško da ti hobi bude nešto što te jako radi, jer znam po sebi, kad krenem da radim nešto što me ispunjava, ja se potpuno dam u to i ništa drugo ne postoji i nemam vremena nizašta drugo. A ne mogu da radim kad nisam raspoložena, već kad osetim životnu poletnost, tad sam jako motivisana, jer osećam živost koju prenosim dalje u radu.

Foto: Privatna arhiva