TVOJA REČ Jelena Kesić (30): Lakše je prilagoditi se, ali to nije rešenje

Predstavu je pripremila po istoimenom tekstu Veselina Gatala i do sada odigrala više puta. I iako je njen predstojeći nastup idealan povod za današnji intervju, razgovor sa ovom samostalnom dramskom umetnicom je mnogo više od puke najave događaja. Naime, Jelena je završila Zrenjaninsku gimnaziju, išla je godinama na časove glume u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”, da bi upisala Akademiju umetnosti u Beogradu na klasi profesorke Mirjane Karanović. Danas je honorarni saradnik pomenutog zrenjaninskog pozorišta, a radi na relaciji Beograd - Zrenjanin - pomalo Bosna jer, kako kaže, posla nema.

- Pogrešila sam sa plakatom - odgovor je naše sagovorice na pitanje zašto je monodrama predviđena za osobe starije od 12 godina, dok poster izgleda kao da je i za mlađe. - To je bila moja ideja da plakat izgleda tako, da odaje neku nadu, da bude dvosmislen, nekako bezbrižan. Taj pseći život na kraju ipak ispadne bezbrižniji od ljudskog i čini mi se da sam pogrešila. Ja sam insistirala da sve bude baš tako i izgleda da odaje pogrešan utisak jer mi se dešava da na predstavu dođe mnogo male dece, dođu ljudi i traže kartu za crtani... Tako da još uvek nemam neku pametnu ideju čime bih ga zamenila...

Pa, sobom... Mislim, ti u svom kostimu Salvatorea...

- Da, i to mi je jedna od opcija, ali se još uvek nisam odvažila da promenim plakat... Treba mi malo hrabrosti. Inače, ja sam taj tekst upoznala kad sam imala 11-12 godina i ne znam zašto deca ne bi mogla da ga gledaju. Prosto, ograničenje od 12 godina je zbog dužine trajanja predstave, sat i deset minuta, pa mlađa publika nema baš koncentraciju da toliko dugo izdrži. Nema nikakvih vulgarnosti, strahota, ružnih reči... Prosto, Salvatore priča svoj život.

Kakav je to njegov život i da li si ti, kao autorka monodrame, svoj život uspela da pronađeš u njegovoj priči, da se s njim, možda, poistovetiš?

- Prilično sam se trudila. Prvo, Salvatore je toliko životan i priča iz svoje vizure neke stvari na koje smo mi ljudi potpuno zaboravili. U momentu kad sam počela da ga radim, konačno sam stasala i baš dostigla tu zrelost da mogu da ga razumem i nalepim na sebe, ali i sebe na njega.

Šta ti je bio najveći izazov u tome?

Nekako, stajao mi je taj tekst u nekoj fioci, ali je bio izazov reći sebi: „Danas krećem, danas je taj dan kad počinjem da se bavim time!” Najteža stvar je definitivno bila ta da se odvažim i krenem, da više ne sedim kod kuće, nego da pravim sama svoj posao jer ne mogu više da čekam.

Zar nije to pravilo po kom funkcioniše svet glume? A i gluma je rizik sama po sebi.

- Jeste, prevelik je rizik, ništa ti nije zagarantovano. I ocene koje si dobio na falkultetu ništa ti ne garantuju, fakultet koji si završio ti ništa ne garantuje... Nas, nekako, svi gledaju i tretiraju po izgledu, kako im vizuelno odgovaramo, niko se tu ne petlja s našim mogućnostima i nema vremena da se bavi emocijama i onda, kad vidiš da to ne funkcioniše, ili pređeš u nešto drugo ili zasučeš rukave i uradiš nešto za sebe. “Salvatore” nije laka komedija koja može da se proda i to je tekst od kog ja neću moći da živim, jedem, kupim stan, auto... To je nešto što će mene, kao glumicu, emotivno ispuniti jer je to prostor na kom mogu da pokažem i kažem šta i koliko mogu.

Šta je, onda, najvažnije što si od Salvatorea naučila?

- Da ne možeš da utičeš na sve stvari u životu i da ne treba da se nerviraš jer ne znaš šta te čeka iza ćoška. Ne možeš da kažeš da ćeš da uradiš to i to. Šta znaš, desi se korona, pa ne možeš da uradiš. Desi se nešto drugo, pa mora da se desi stagnacija...

Koliko ti sad, kao samostalni dramski umetnik koji živi na relaciji Beograd - Zrenjanin - pomalo Bosna jer posla nema, imaš opterećenje i strah šta te čeka iza ćoška? Imaš li predstavu koliko je taj ćošak, pre svega, blizu ili daleko?

- Velika je trenutno moja sreća što niko drugi ne zavisi od mene. Nemam porodicu, decu za koju treba da zaradim hleb i mleko, tako da se još uvek ponašam kao neki student i živim radeći stvari koje su sa strane, koje nisu povezane sa glumom, ali sam odlučila da, ako ću se baviti glumom, onda neću da radim neke gluposti već stvari koje me ispunjavaju i za koje mogu da kažem da je kvalitetna stvar i da ću za to nešto da se dam.

A najmanje je isplativo...

- Naravno, naravno, jer uvek traba da ti bude čast što si pozvan da radiš na tom projektu! Ali, valjda će to neko negde videti i želim da verujem da moje vreme tek dolazi.

Da li postoji neka granica do koje ćeš ići, odnosno do kog trenutka ćeš čekati to svoje vreme?

- Verovatno ta granica dolazi s godinama, porodicom... Bavim se ugostiteljstvom i od toga živim na neki način i dokle god to mogu, odnosno dokle god mogu sebi da priuštim da “kampujem” povremeno na raznim poslovima, to mi je okej. Ali onog momenta kad neko malo biće bude zavisilo od mene, moraću da progutam neke knedle.

U skladu sa svim tim, kako komentarišeš dramsku scenu u Srbiji? Postoje li neki recept za uspeh? Možda ga i znaš, ali imaš odbojnost da ga upotrebiš...

- Da, nekako nisam učena tako. Izgleda da smo neka generacija koja je vaspitana da ćemo napornim radom, učenjem i poštenjem dobiti zasluženo, to što želimo, a to se u praksi ne pokazuje. Nekako, i taj Salvatore je bio kućni pas koji je voleo svog gazdu, bio tu za njega, ali mu se život, za koji je odgajan, nije desio. I on je uspeo da se prilagodi, pa i ja pokušavam da se prilagodim. Uvek postoji neka doza nade i čekanja, ali ne znam do kad će to da me drži.

Da li je, u celoj toj situaciji, ključno prilagođavanje ili biti neko ko će menjati stvari?

- Lakše je uvek prilagođavati se, ali to nije rešenje. Okej je pokušati promeniti stvari pa pogrešiti, jednom, dvaput... Nekako si dostojan sebe.

Budući da si glumila u filmu „Pored mene”, koja je razlika biti na sceni na daskama i kad si na setu okružena ne samo reflektorima, već i kamerama?

- Uh, nije bilo reflektora, sve je bilo rađeno pod redovnim neonskim svetlima, zato je taj efekat prigušenosti. To je moj prvi dugometražni film i nastao je kao studentska vežba jer je naša profesorka Mirjana Karanović odlučila da njeni studenti moraju da dobiju neko parče njenog televizijskog znanja. Na trećoj godini je dovela novog asistenta Stevana Filipovića, koji je radio filmove „Šišanje” i „Šejtanov ratnik”, i naredne godine smo imali zadatak da uradimo s njim neki kreativan proces u okviru kog bismo se oprobali pred kamerom i naučili nešto novo. Pošto je Stevan vrlo usko vezan za tematiku školovanja, bilo je - šta nas 13-14 na klasi možemo da radimo, a da smo generacijski isti. Pa - škola, naravno. Svi smo u tom trenutku izgledali kao bebice (neki i danas izgledamo bebasto), tako da smo mogli da prođemo kao srednjoškolci. Počeli smo da radimo vežbe kroz koje smo sami kreirali likove, došli do nekog sinopsisa koji se Stevanu svideo i predložio ga svom producentu, i to je preraslo u veliki projekat i veliki film, čega mi u tom momentu uopšte nismo bili svesni. Najdragocenija stvar je bila ta što smo svi bili sa klase, četiri godine smo bili zajedno, osećali smo se kao porodica. Drag mi je taj film, jer je ekipa porodična, kao neki „Stevan i sinovi” momenat. Iskren je i to mu je najveća dragocenost.

Lea Radlovački