SVET POSLE PANDEMIJE KORONAVIRUSA Tumaranje po ćorsokaku

Mora se delovati, ne možemo da živimo u ćorsokaku, tvrdi i filozof i aktivista  Srećko Horvat, koji je u danima krize i izolacije uradio niz video-intervjua s poznatim ličnostima u svetu na temu „šta nas (još) čeka”. Reč je, inače, o jednom od čelnika međunarodnog Pokreta za demokratiju u Evropi (DiEM25), političke stranke levičarskih uverenja koja prestupa nacionalne granice zemalja članica Evropske unije.     

Horvat veruje da bi post-pandemijski predah - a u susret novom slomu - mogao da bude prilika za stvaranje globalne zajednice, budući da se nikada do sada nije desilo da se milijarde ljudi u istom trenutku nađu u nekoj vrsti kućnog zatvora i izolacije. Spontano se ukazala potreba za povezivanjem i probudila solidarnost: počeli su da pljušte predlozi preko društvenih mreža o besplatnoj zaštiti javnog zdravlja, o pomoći ranjivim kategorijama stanovništva kao što su stari i nemoćni, siromašni i izbeglice, skupljanju novca za one u neprilici, pa sve do zahteva da se zarad opšteg dobra izvrši pritisak na vlade, smanji emisija ugljen-dioksida i podstakne održiva globalna ekonomija - inače će se sve završiti mnogo gore nego danas sa milionima obolelih i stotinama hiljada preminulih.     

Ako ne nastane pokret za globalno oslobođenje, možda ni ne bude budućih generacija... Mi više nemamo luksuz da iščekujemo mesiju ili da buduće generacije nešto urade... Ako ne stvorimo međunarodnu generacijsku hitnu pomoć, uopšte nema budućnosti, tvrdi Horvat. Noam Čomski (91) pak upozorava i na pretnje nuklearnog rata i globalnog zagrevanja. U pogledu koronavirusa i pored užasnih posledica još uvek ima šansi za oporavak, ali u slučaju nuklearnog rata ili sloma eko-sistema nema povratka - to je kraj.

Pre 15 godina potcenjena je opasnost od epidemije sarsa, iako je virus bio identifikovan i mogla da se proizvede vakcina. Laboratorije širom sveta su mogle da razviju zaštitu i za potencijalnu pandemiju koronavirusa, ali se to tržištu nije isplatilo. „Sudbinu smo predali u ruke privatnim tiranima zvanim korporacije, koje nisu primerene javnom interesu. A za njih je stvaranje novih krema za telo isplativije od pronalaska vakcine koja će ljude zaštititi od potpunog uništenja”, veli Čomski.     

Elem, pandemija je tako nametnula temu za razmišljanje o mogućim scenarijima za prevazilaženje diktata tržišta. Uništavanje prirode i staništa životinjskih i biljnih vrsta obeležilo je epohu antropocena u kojoj se nalazimo, epohu u kojoj su uslovi preživljavanja na planeti presudno određeni ljudskom industrijskom aktivnošću. Ljudi su postali geološka sila, a toj sili je zajednički imenitelj tržište. Ali ne samo da je korišćenje nuklearne energije dovelo da razornih efekata u Černobilju ili Fukušimi, i ne samo da je masovna proizvodnja plastike zagadila okolinu - nego se otpad u vidu zračenja ili mikroplastike koje su prethodno pojele ribe vraća u čovekov organizam, kaogod što se i virus kovid 19 obreo u čoveku preskočivši granice životinjske vrste - nemajući kud. A to je „otpad” koji ne nestaje. Njega je ranije mogla da razgradi priroda, danas više ne.    

Ali da li je čovečanstvo odista spremno za postindustrijsko i postantropocensko doba? Izraelski istoričar Juval Noa Harari, autor knjiga „Sapiens„, „Homo Deus„ i „21 lekcija za 21 vek” veruje da se ono našlo u teškoj poziciji: suočeno s globalnom krizom, najvećoj u ovoj generaciji, u samo nekoliko sledećih nedelja mora da oblikuje poredak za godine koje dolaze, i to ne samo u pogledu zdravstvenog sistema, nego i na ekonomskom, političkom i kulturnom planu. Ovo nisu normalna vremena i nužni su radikalni rezovi.    

Izbor koji se nudi je s jedne je strane totalitarna kontrola i nadziranje (Veliki brat nas posmatra), a s druge osnaživanje građana. Na nivou zajednice tu je i nacionalistička izolacija suprotstavljena globalnoj solidarnosti. Po prvi put u ljudskoj istoriji tehnologija čini mogućnim nadziranje svakog pojedinca 24 časa dnevno. U Kini već dejstvuju softverski programi koji mogu da prate pametne telefone stotina miliona ljudi čija lica prepoznaju uz pomoć kamera, ali mogu uz pomoć dodira ekrana da provere i temperaturu, krvni pritisak i stanje zdravlja dotičnih. Vlasti ne samo da mogu da identifikuju sumnjive nosioce virusa, nego i da mapiraju njihovo kretanje i identifikuju osobe koje su ih kontaktirale. Mobilne aplikacije upozoravaju građane o blizini zaraženog pacijenta.    

Zapravo više niko ne zna tačno na koji je sve način posmatran i da li je to uvod u čeprkanje po podacima o svakome od nas 24 sata dnevno. Algoritmi će moći da prepoznaju da li je neko bolestan i pre nego što to dotičnom dopre do svesti. Takav sistem može da suzbije epidemiju, ali šta ako se neko moćan zainteresuje i za političke poglede dotične osobe? Jer skidanje biometrijskih podataka bi moglo da omogući predviđanje ponašanja i manipulisanje osećanjima „na daljinu”. Na izvolite bi moćniku bio tzv. reptilski mozak svakoga od nas jer posredstvom tehnologije imao bi uvid u naše „potkožne” reakcije - šta nas čini zadovoljnim a šta besnim.    

Noa Harari primećuje da između privatnosti i zdravlja većina bira zdravlje, ali smatra to je lažan izbor jer trebalo bi da imamo i jedno i drugo - motivisana i dobro informisana populacija je obično moćnija od one kojom upravlja policija i koja živi u blaženom neznanju. Uostalom, policija počev od 19. veka nije proveravala ko pere ruke sapunom a ko ne, kada su naučnici otkrili važnost higijenskih navika u suzbijanju bolesti. Milijarde ljudi danas shvataju o čemu se radi i ne treba im policija. Ali da bi se dostigao takav nivo saradnje među ljudima potrebno je poverenje - u nauku, javni autoritet, medije. Međutim, poverenje je godinama namerno podrivano težnjama neodgovornih političara da sebi utru put za apsolutnu vlast. Danas je potrebno da se nadziru potezi vlade, a ne samo obratno, jer u postojećim okolnostima radi se o dalekosežnim odlukama.      

Potreban je globalan plan: epidemija i razultirajuća ekonomska kriza su problemi celog sveta i mogu da budu savladani samo globalnom saradnjom. Pre svega pružanjem informacija, da pojedinci i države mogu da uče jedna od druge - doktor iz Milana koji spase život ujutro može da pomogne kolegi iz Teherana uveče. Ako neka vlada ne zna šta da radi, može da se posluži iskustvom druge koja je prošla kroz sličnu situaciju mesec dana ranije. Svako može da bira da li će da veruje naučnim podacima i zdravstvenom sistemu ili neutemeljenim teorijama zavere i političarima koji opslužuju sebe.    

Takvog plana nema na vidiku: prošle su nedelje i nedelje krize pre nego što su bogate i razvijene zemlje Grupe sedam održale video konferenciju čiji je rezultat - nula. I dok prodavci oružja zadovoljno trljaju ruke, međunarodni odnosi su zatrovani godinama. Ipak, čovečanstvo možda još uvek ima šansu da se opredeli - želi li da nastavi putem kidanja povezanosti ili će potražiti neki okvir zajedništva. Jer, ako nastavi ovako, slede još gore katastrofe u budućnosti.                                           

Relja Knežević