SVEMIRSKI PROGRAM U SRBIJI Uče decu da šalju satelite u orbitu

Momci i devojke iz udruženja neobičnog imena – Komitet za razvoj svemirskog programa ne samo da kažu da je to ostvarljivo, već čine krupne korake da Srbiju smeste na mapu zemalja koje u svom portfoliju imaju i stavku „svemirska misija“. No, dok se zvezde ne poklope i neki ugovori ne potpišu, a naročito dok naša ministastva ne stanu iza ovih entuzijasta, Dušan Radosavljević, Željko Kalem, Miloslav Miškar i Branimir Stantić rešili su da kosmos približe deci.

Tako je nastala srpska verzija CanSat programa, praktične nastave iz svemirskog inženjeringa, uz pomoć modularnih satelita i plastičnih flaša. Baziran na CanSat raketnom konceptu, ovaj projekat omugućava inovativnim učenicima da steknu praktična iskustva za period manji od godinu dana.

U novembru 1998. godine na simpozijumu University Space Systems (USSS) na Havajima, profesor Robert Tvigs s Univerziteta Stenford predložio je CanSat projekat, gde bi kompletan satelit imao veličinu limenke od 350ml. Ovaj izazov lansirao je niz međunarodnih radionica i takmičenja. Kroz radionice i takmičenja tokom cele prošle dekade, đaci i studenti su dizajnirali i izrađivali Can satelite; lansirali ih putem raketa, balona i/ili aviona na daljinsko upravljanje; prikupljali podatke

Tokom spuštanja CanSata padobranom, simuliranjem sprovođenja i razvoja eksperimenata u svemiru. Od ove školske godine priliku da sami naprave mini satelite i pošalju ih u atmosferu, dobili su i naši đaci.

CanSat raketni program je mali satelit za obrazovne svrhe, obično ima GPS, malu kameru s telefonom, seznori, moduli i naravno transmiter – kaže Dušan. - U principu, sve što sadrži u jdnom satelitu stane u šaku.  Ovaj satelit košta oko sedam stotina dolara, ali ima i manjih, za đake. Osmislili su ga stručnjaci iz Sjedinjenih Američkih Država i namenjen je obrazovanju. Cene elektronike su pale i cene sličnih obrazovnih setova, poput Raspberry Pie kompjutera i Arduino modularnog programa vezanog za elektroniku, programiranje i obrazovanje u takozvanim STEAM granama nauke (Science, Technology, Engineering, Arts and Math).

Moduliranje satelita kao ideja nije naročito prijemčivo za profesorske uši. Ipak, kako kaže naš sagovornik, neki profesori fizike, matematike i informatike shvatili su da njihovi đaci, radeći na sklapanju mini satelita, mogu da steknu praktičan uvid u osnove ovih srodnih grana nauke. I tako je nastao svojevrsni dualni obrazovni program, za šta se inače zalaže Ministarstvo prosvete.

- U ovom momentu imamo u programu pet osnovnih škola i jednu gimnaziju: OŠ “Jovan Popović“, Kikinda (pod vođstvom profesora Svetlane Pavlović), OŠ „Branko Radičević“, Maradik (pod vođstvom profesora Radmile Nikolić), OŠ “Mita Igumanović“, Kosjerić (pod vođstvom profesora Vladimira Spasića), OŠ „Desanka Maksimović“, Kosovska Kamenica (pod vođstvom profesora Aleksandra Stevanovića), OŠ „Radoje Domanović“, Vranje (pod vođstvom profesora Ace Manića) i Knjaževačka gimnazija (pod vođstvom profesora Milijana Srejića) – kaže Dušan, ističući da na ovaj način učenici stiču bogato iskustvo: počev od idejnog rešenja, preko konstruisanja, integrisanja i testiranja, pa sve do stvarne operativnosti sistema, tj. iskustva iz celog projektnog ciklusa.

Kruna ovog projekta je međunarodno takmičenje koje će se u oktobru održati na aerodromu Veliki Radinci, u koorganizaciji Aero kluba Sremska Mitrovica i Vazduhoplovnog saveza Srbije.

- Za razliku od vežbi i treninga, tamo će tročlani timovi u atmosferu slati satelite u ozbiljnim raketama na vodu, a potom i na motorni pogon, s velikim dometom. – kaže Dušan Radosavljević. - Tokom spuštanja, CanSat mora slati telemetriju ka zemaljskoj stanici najmanje jednom svake dve sekunde, a težina CanSata mora biti najmanje 300 g, a najviše 350g. I, bodovi se dobijaju i za timski rad, zalaganje i promociju programa na društvenim mrežama.

Jedna od glavnih prednosti CanSat raketnog koncepta jeste interdisciplinarnost (spoj matematike, fizike, informatike, vazduhoplovne i raketne tehnike, mehanike…) i veoma mala cena kompletnog projekta, što omogućava uključivanje većeg broja učenika. CanSat predstavlja simulaciju pravog, velikog, satelita i sadrži sve komponente kao i pravi satelit, ali sa limitiranom složenošću. Svake godine organizuju se CanSat takmičenja širom Sveta, nacionalna i međunarodna na kojima se takmiče učenici u dizajnu, izradi i misijama koje definišu organizacioni komiteti – kaže naš sagovornik.

Članovi Komiteta osmislili su i posebne programe, u zavisnosti od školskog uzrasta. Tako je CanSat Program 1 namenjen đacima sedmog i osmog razreda osnovne škole. CanSat Program 2 namenjen je đacima srednje stručne škole i gimnazije. Program 3 namenjen je studentima, koji učestvuju u kompletnom procesu izrade svih podsistema CanSat-a čija složenost se veoma malo razlikuje od pravog satelita.

- CanSat set ima kameru i GPS, meri vlažnost, pritisak, a poenta je da mi satelit gurnemo u flašu, stavimo padobrane i pravimo simulaciju pravog lansiranja – priča Dušan, koji je znanje o satelitima, i to ozbiljno, savladao u Japanu. - To stavimo u raketu, dometa najčešće 50-100m, ali ima i onih koje idu u stratosferu. Kad dostigne najvišu tačku, pada, otvara se padobran i u tom momentu počinje da emituje podatke koje skuplja u atmosferi. Antene na zemlji sve hvataju i sve je kao kod pravih satelita. Đaci i studenti analiziraju podatke, mnogo toga se uči iz toga: zašto se menjala temperatura vazduha ili vlažnost. Mogu i da se igraju i da satelit stave u robota. Kad padne na zemlju, robot se kreće, slično misijama na Marsu, na primer.

Nije ovde poenta samo u puštanju satelita u vazduh, već u timskom radu. U ozbiljnim svemirskim programima sve počiva na timovima. I u ovim, manje ozbiljnim, timski rad je od presudnog značaja. Bilo bi dobro i kad bi deo tog tima postali i zaposleni i nadležni u Ministarstvu prosvete, kao i ministar za inovacije i tehnološki razvoj u Vladi Republike Srbije.

I. Vujanov