Svaki domaćin treba da očisti ispred svoje kuće

Već nedeljama sugrađani ga svakoga dana mogu zateći dok ispred svoje kuće vredno sakuplja lišće, koje svake jeseni, od kad je sveta i veka, neumitno opada. Sve uredno zapakuje i zaveže u džakove pa za kolege iz njegove bivše firme ne ostaje mnogo posla. Naime, penziju koju prima već 27 godina, stekao je kao glavni računovođa u gradskom Komunalnom preduzeću „Standard”. Supruga je takođe penzionerka, i glava kuće neće da kuka, kao što moraju mnogi njegovi ispisnici, već veli da s dva prihoda, ipak, mogu nekako da sastava kraj s krajem.

Nedavno su im pristigle i dve jednokratne podrške od po 5.000 dinara, ali o tome na šta će potrošiti taj vanredni bonus nisu počeli ni da razmišljaju. Đerđ se decenijama brinuo o finansijama svog preduzeća pa je nastavio da primenjuje stečeno iskustvo. Napominje da u kući imaju „svega i svačega”, ali neće da se razbacuju. Zna se gde ide svaki dinar jer vode računa o tome šta im je neophodno pod stare dane. Ćerka udovica, takođe ima svoj dom i penziju, mlađi sin joj je u Londonu, stariji u Segedinu, tako da se Đuriki bači familija rasula na sve strane.    

– Nema mlađih jer ćerka stanuje malo podalje od nas, jeste da nas obilazi svakog dana, ali sam još uvek u kondiciji i nije mi teško da obavim sve potrebne poslove oko kuće – ne da se Egete. – Dobro se držim, samo da ne bude gore, a dok je ovako, može se izgurati.

Pamti da je u penziju otišao kada su se privredni sistem i čitava država urušavali, pa u 57. godini nije bežao od motike, već je išao u Zemljoradničku zadrugu „Ada” da kopa i radi druge sezonske poslove. Tako je neko vreme gotovo duplirao kućni budžet.

– Bio sam zdrav kao dren, zemljoradnja mi nije teško padala, niti bila strana jer potičem iz paorske porodice. Sada pak živimo u dvorištu tek veličine dlana, dovoljno za malo cveća i nekoliko čokota vinove loze pa u njemu nisam imao šta veliko raditi. Ni da sejem ni da kopam. Pod stare dane ono što imamo sasvim je dovoljno, ali onda nam je bilo potrebno više. Supruga je ranije, dok je trebalo, čuvala unuke, sada smo u godinama kad više nismo za poslove za koje smo nekada bili sposobni, ali smo srećni što možemo da mirni i lepo živimo – zadovoljni su Egeteovi i malim.

Omiljeni su i među komšijama, sa svima se lepo pozdravljaju, ali im je žao što je u njihovoj Ulici Dimitrija Tucovića, kao i okolnim, malo ispisnika s kojima su vek proveli i svakodnevno „ljudikali”.

– Zadovoljan sam što nam uredno odnose smeće, ne možemo se žaliti ni na vodosnabdevanje, ali ne mogu ni komunaalci sve sami postići, moramo se i mi se potruditi, da, makar i pod stare dane, sredimo ispred svoga praga – brani Egete svoje nekadašnje kolege.

M. Mitrović