Srpkinja kojoj su UKRALI IDEJU za LEK TEŽAK MILIJARDE: Pitanje je ntegriteta DA LJUDI PROGOVORE
Kada je srpska hemičarka Svetlana Mojsov čula vesti da se nagrada Canada Gairdner International, prestižno priznanje za biomedicinska istraživanja, dodeljuje trojici naučnika za rad koji leži u osnovi lekova za dijabetes i gojaznost, a koji su u poslednjih nekoliko godina postali izuzetno popularni, bila je u šoku. Jer, ideja i radovi vezani za razvoj ovih lekova bila je – njena.
Gairdner nagrada označila je treći put u četiri godine da su ista trojica naučnika – Yoel Haberner iz Mašaćusetts General Hospital (MGH), Danijel Druker s Univerziteta u Torontu i Yens Jul Holst sa Univerziteta u Kopenhagenu - nagrađeni za rad koji je počeo 1970-ih i 1980-ih godina na glukagonu sličnim peptidima, što je dovelo do razvoja savremenih lekova za dijabetes. Ovo istraživanje identifikovalo je glukagonu slični peptid-1 (GLP-1) kao hormon koji se proizvodi u crevnom tkivu i izaziva oslobađanje insulina u pankreasu. Lekovi koji oponašaju GLP-1, nazvani GLP-1 agonisti, kasnije su postali veliki hitovi, donoseći milijarde dolara i transformišući tretman dijabetesa i gojaznosti, ali i lečenja insulin-zavisnog steriliteta. I ne samo to, već su ovi lekovi počeli da se koriste i u lečenju gojaznosti, jer se pokazalo da se njihovom upotrebom zaista smanjuje telesna masa, a time i sprečavaju sve njene posledice: pre svega dijabetes i kardiovaskularni problemi, da spomenemo najvažnije.
I dok farmaceutske kompanije zarađuju milijarde, a spekuliše se da će trojica naučnika biti sigurni dobitnici Nobelove nagrade, jedno ime u potpunosti je izostavljeno. To je dr Svetlana Mojsov, profesorka Univerziteta Rokfeler, koja je bila deo MGH 1980-ih godina i objavila ključne rane radove o GLP-1. Kasnije je morala da vodi borbu da bude dodata na ključne patente, jer su je prvobitno izostavili kao suinventora. U tome jeste delimično uspela, ali to podizanje prašine ispod naučnog tepiha koštalo ju je daljih priznanja, te se za svako praktično morala boriti na sudu.
U čemu je kvaka? Pa, jednostavno, u trenutku objavljivanja konačnih radova ona već nije bila na MGH, već se vratila na Univerzitet Rokfeler. Daleko od očiju, daleko od srca, a pritom je i žensko, i to još u lošem braku, a sve začinjeno borbom za priznavanje patenata koje je podnosila upravo sa bivšim mužem. Prava srpska priča, preneta na američko tlo. Njen slučaj zapravo postavlja ozbiljna pitanja o stanju u nauci, o borbi za interes i slavu, a time i novac, o tome kako se ljudima kradu ideje, nude zajednički projekti, iz kojih se postepeno istiskuju. U slučaju dr Svetlane Mojsov jesu se podigli neki naučni glasovi, ali ih je bilo premalo.
– Smatram da je pitanje integriteta da ljudi progovore - ispričala je dr Mojsov, koja sada ima sedamdesetak godina, za čuveni naučni časopis “Science”.
Svetlana Mojsov je došla na doktorske studije na Univerzitet Rokefeler 1972. godine iz Beograda, gde je stekla diplomu na Hemijskom fakultetu. Odmah je postala deo tima laboratorije Brusa Merifilda, poznatog hemičara koji je kasnije dobio Nobelovu nagradu za efikasan metod sintetisanja peptida. U Merifildovoj laboratoriji fokusirala se na glukagon, hormon koji luči pankreas i deluje kao regulator insulina. Dok insulin snižava nivo glukoze u krvi, glukagon ga podiže, a naučnici su smatrali da suzbijanje glukagona može pomoći u lečenju dijabetesa tipa 2. Testiranje te ideje zahtevalo je stabilno snabdevanje glukagonom, i drugi su se borili da ga sintetišu, koristeći metod koji je Merifild prvi razvio.
- Ljudi su govorili da to nije moguće – prisetio se hemičar Džory Barani, koji je takođe bio deo Merifildove laboratorija a sada je na Univerzitetu Minesota. -Svetlana je uspela.
Tokom doktorskih studija, Mojsov je upoznala budućeg muža, imunologa Mišela Nusencviga, koji je tada pohađao doktorski program na Univerzitetu Rokfeler. Ranih 1980-ih, on je dobio ponudu za rad u MGH, dok je Svetlana regrutovana da se pridruži endokrinološkom istraživačkom timu pod vođstvom konzilijuma koji je uključivao i kompaniju GladžoSmithKline, koja je želela da iskoristi novootkriveni hormon, GLP-1, kao lek za dijabetes. U tim vremenima MGH je bio centar za translaciona istraživanja u endokrinologiji, a dr Mojsov je ušla u grupu sa gorepomenutim Yoelom Habenerom, tada mladim asistentom. Ona je otkrila da se hormon proizvodi u specifičnim ćelijama tankog creva i da stimuliše oslobađanje insulina iz pankreasa.
– Svetlana je otkrila sastav GLP-1 i način na koji se proizvodi – potvrdio je i sam dr Habener.
Habener i Mojsov su objavili ključni rad o GLP-1 1987. godine u Proceedings of the National Academy of Sciences, a kompanija GladžoSmithKline je kasnije razvila prvi GLP-1 agonist, Edženatide, kao terapiju za dijabetes. Nakon toga su usledili drugi GLP-1 agonisti kao što su liraglutid (Victoza) i semaglutid (Ozempic), koji su postali široko rasprostranjeni i profitabilni. Razvoj i prodaja tih lekova vredeli su milijarde dolara i doneli nagrade i priznanja Habeneru, Drukeru, i Holstu - ali ne i Svetlani.
Radila je dr Svetlana Mojsov na identifikaciji glukagon-sličnog peptida-1 (GLP-1), hormona koji se proizvodi u crevima i koji pokreće oslobađanje insulina. Da bi utvrdila da li je određeni fragment GLP-1 inkretin, Mojsov je stvorila antitelo na inkretin i razvila načine za praćenje njegove prisutnosti. Konkretno, identifikovala da je niz od 31 aminokiseline u GLP-1 inkretin. U saradnji sa Drukerom i Habenerom, pokazala je da mali količine laboratorijski sintetizovanog GLP-1 mogu pokrenuti lučenje insulina. Godine 1992, grupa sa MGH je testirala GLP-1 na ljudima. Potom je lekove koji oponašaju delovanje GLP-1 razvila kompanija Novo Nordisc, kao terapiju za gojaznost i dijabetes. Konačno, GLP-1 derivati koje je sintetisala dr Mojsov patentirani su kao peptidi koji mogu pokrenuti oslobađanje insulina, ali sa Habenerom kao jedinim tvorcem. Svetlana Mojsov se borila da njeno ime bude uključeno u patente, i MGH se na kraju složio da izmeni četiri patenta kako bi uključili i njeno ime.
Svetlana Mojsov se kasnije preselila u Institut za endokrinologiju, dijabetes i gojaznost na Tufts univerzitetu, gde je bila redovni profesor od 2005. godine. Tokom tog vremena radila je na razvoju terapije za dijabetes tipa 2 zasnovane na GLP-1, ali nije imala uspeha u privlačenju novca za istraživanje. Zašto? Pa, bila je prinuđena da vodi mukotrpan spor sa Nusencvigom. Njihov brak se raspao 1999. godine, a usledila je bitka oko podele kuće i dva patenta koje su podneli zajedno: jedan za sintezu glukagona i drugi za GLP-1. Ona je pokušala da dokaže da je zaslužila priznanje za svoj doprinos, tvrdeći da je radila na sintezi glukagona zajedno sa Baranijem, iako nije navedena kao koautor na radu objavljenom 1974. godine. Takođe je insistirala da je pomogla u sintezi GLP-1.
Zbog sporova sa bivšim mužem izgubila je i vreme i dosta novca. Nusencvig je umro 2010, ali spor se nastavio. Na kraju je dr Mojsov uspela da dokaže da je zaslužila deo patenata, uključujući deonicu glukagona. I 2013. sud je konačno presudio u njenu korist, dodeljujući joj oko 700.000 dolara. Istovremeno je zaključeno da je dr Mojsov imala “moralno pravo” da bude priznata kao koautor na radovima vezanim za GLP-1 i naloženo je da je dodaju kao koautora na relevantne publikacije. Sudija je zaključio da su radovi bili “utemeljeni“ na njenim istraživanjima.
- Jedna je stvar da dobijete nešto zbog čega ste se borili, a druga je da budete srećni zbog toga - rekla je Svetlana. - Nikada nisam bila srećna zbog toga.
I tako, idejni tvorac leka koji spasava milione ljudi i sliva milijarde u yepove velikih farmaceutskih kompanija, sedi i dalje u ćošku, verujući da je makar donela sreću onima kojima je čarobni lek za dijabetes tipa 2 doneo miran i dugovečan život.
Ivana Radoičić