Sonja Radaković: Na mladima Srbija ostaje
Trend da mladi masovno odlaze iz Srbije više ne važi, makar prema rečima naše ovonedeljne sagovornice - odbornice Skupštine Grada Novog Sada i predsednice Saveta za osobe sa posebnim potrebama Sonje Radaković (28).
Rođena Dobojčanka (Republika Srpska), sticajem nesrećnih okolnosti, sa svojom porodicom je ’92. godine poslednjim avionom došla u Srbiju, preselivši se u Šid. Deceniju kasnije dolazi u Novi Sad gde upisuje Osnovnu školu „Dušan Radović”, potom gimnaziju „Laza Kostić”, a onda se opredeljuje za studiranje na državnom Pravnom fakultetu gde je apsolvent.
Po završetku srednje škole, nezadovoljna tadašnjim stanjem u društvu, odlučuje da se politički angažuje, te se 2008. godine učlanila u Srpsku naprednu stranku. Svoj rad ne ograničava samo na rad sednica Skupštine i radnih tela, već je svakodnevno u kontaktu sa građanima sa kojima pokušava da reši mnogobrojne probleme. Najveći uzor joj je gradonačlenik Novog Sada Miloš Vučević jer ga smatra odgovornim, energičnim i sposobnim čovekom tokom čijeg mandata je naš grad poneo dve prestižne titule - Evropska prestonica kulture 2021 i Omladinska prestonica Evrope 2019.
„Kriza svih segmenata društva, apatija i beznađe da se stanje u zemlji može promeniti na bolje, za mene su bili najveći motiv da se politički angažujem i svojim radom i doprinosom pokušam da se izborim za bolju Srbiju“, priča Sonja.
Odbornički dodatak za pomaganje porodicama
Vidovdansko naselje je decenijama bilo zapušteno, a otkako je Sonja „preuzela stvar u svoje ruke” promene su uočljive. Između ostalog, pre četiri godine je osnovala „Kreativni kutak” koji je namenjen za decu uzrasta od četiri do 11 godina, u okviru kojih organizuju razne radionice, ali i dodeljuju paketiće pred Novu godinu.
„Svoj odbornički dodatak sam usmerila na finansiranje tih kreativnih radionica i pomaganje socijalno ugroženim porodicama sa Vidovdanskog naselja“, priča Sonja Radaković.
“Decenijama su mladi gurani u zapećak a njihova energija je trošena u prazno. Takav odnos doveo je do velike nezainteresovanosti da se aktivnije uključe u politički život. Jedna sam od najmlađih odbornica Skupštine Grada. Kad nekome mogu da učinim da se oseća bolje, to mi je najlepši uspeh u životu.”
Da li ti je to bio motiv da postaneš predsednica Saveta za osobe sa posebnim potrebama?
„Mogu da kažem da jeste. Pretpostavljam da su moje stranačke kolege prepoznale tu neku moju humanu stranu. Zaista se trudim i mislim da sam dosta doprinela u odnosu na moje prethodnike iako sam dosta mlađa od njih.”
Šta je pečat tvom dosadašnjem radu?
„Zadovoljstvo građana. Znači mi kada kažu da su zadovoljni radom Saveta, da niko nije toliko bio u kontaktu sa svim udruženjima i organizacijama, i to meni daje još veći podstrek da izvučem svoj maksimum i da se posvetim svom poslu. Takođe, prvi put nakon nekoliko godina je na vreme bio raspisan konkurs za finansiranje programskih aktivnosti udruženja i organizacija. Mislim da kada voliš ono čime se baviš, možeš da ideš dalje, da bude bolje i onako kako si zamislio.”
Kako si zadovoljna humanošću svojih sugrađana?
„Mogu da kažem i da jesu i da nisu dovoljno humani. Kada bi se svi ugledali na mog prijatelja Gorana Bajšanskog, mislim da bismo imali idealno društvo. Ima ljudi koji su zaista humani, ali mislim da bismo mogli da damo mnogo više.”
Šta misliš da je najvažnije da učinimo kako bi sredina u kojoj živimo bila još bolja?
„Mislim da treba više da se pravi humanitarnih tribina kako bismo više o svemu tome govorili. Goran Bajšanski i Udruženje „Čepom do osmeha” su pravi uzori i važno je da imamo svest da pomognemo onima kojima je ta pomoć neophodna. Mislim da o tim stvarima treba više da se govori. Generalno jesmo human narod i Novi Sad je grad u kojem vlada humanost i jedinstven je u našoj zemlji po tom pitanju.”
Osim humanog aspekta, šta je još potrebno uraditi za bolje sutra?
„Grad Novi Sad daje mnogo podrške svim mladim talentovanim ljudima koji žele da se usavršavaju i dalje obrazuju. Mislim da je to u domenu zadovoljavajućeg, naročito ako uporedimo parametre od pre i sada, čini mi se da je situacija mnogo bolja. Da li može još bolje, mislim da uvek može, ali za sada sve ide uzlaznom putanjom kojom verujem da će da se nastavi.”
Da li, onda, možemo da kažemo da na mladima Srbija ostaje?
„Svakako. Ja bih apelovala da što više mladih ljudi uzme učešće u politički život, jer na njima Srbija ostaje. Srbija jeste zemlja mladih i mislim da će se to sve više primećivati.”
L. Radlovački