SLOVO O novosadskoj Gimnaziji „SVETOZAR MARKOVIĆ”
Biti đak Gimnazije „Svetozar Marković“ u Novom Sadu bio je, a i sada jeste - sjajan izazov, ali i svojevrsna privilegija.
Kao Prva viša mešovita gimnazija „Svetozar Marković“ naša škola je osnovana 1952. godine, potom je 1959. spojena sa Gimnazijom „Jovan Jovanović Zmaj“, da bi 1963. povratila svoje ime i kao gimnazija „Svetozar Marković“ u velikoj meri očuvala kontinuitet u radu: taj kontinuitet je, u periodu 1975-1990, preusmeren tadašnjom školskom reformom (tzv. šuvaricom), ali on nije prekidan. Za sve to vreme, od osnivanja do danas, u ovoj našoj školi radilo se ozbiljno i temeljno, sa znanjem i entuzijazmom, sa svešću o tome kakve pedagoške ciljeve treba postići.
Svako od nas, bivših učenika, iz gimnazije kao mesta velikog pedagoškog obilja mogao je poneti različite darove, utiske i uspomene, pa zato kao svojevrsno uzdarje naša škola zaslužuje čitavu zbirku sećanja svih njenih nekadašnjih đaka. Ako bi trebalo da ovako javno položim račune svoga sećanja, onda bih morao istaći bar nekoliko činjenica koje osećam kao veliku ličnu dobit. Pre svega da kažem kako sam u gimnaziji stekao drugove i prijatelje sa kojima sam prolazio različita iskušenja, postajao sve zreliji i stabilniji kao čovek, pa ni te ljude, a ni čitavo to doba neću i ne mogu nikako zaboraviti. Uz to u gimnaziji sam stekao dosta široka i obuhvatna znanja iz najrazličitijih struka i nauka: neka od njih sam neposredno koristio u svom daljem životu i radu, a neka su mi prevashodno poslužila zato da utvrdim čime se neću baviti, ali je to saznanje ipak bilo veoma bitno u traženju odluke o tome čime hoću i čime se moram baviti; moram zato da u životu ne bih propustio nešto, za mene suštinski važno. U tom pogledu je ogromna dobit za mene bilo i to što sam u gimnaziji izgradio snažne, moćne radne navike i počeo da stičem nesavladivi intelektualni entuzijazam koji me ni do danas ne napušta.
A još kad se u ličnosti profesora spoje osobine dobroga znalca i zanimljivog čoveka, onda se čin učenja, obrazovanja i vaspitanja iskazuje na mnoštvo neuhvatljivih, dragocenih, čak igrivih načina. Od profesora Omera Marinkova učili smo se logičkoj strukturi mišljenja i širini filosofskih pitanja, ali i čovekovoj postojanosti u suočenju sa ozbiljnim, stradalničkim iskušenjima. Od profesorice Jovanke Jovanović učili smo ne samo istorijske činjenice nego i to kako misliti o istorijskim procesima, kao što smo sa profesoricom Jelenom Manojlović Pažđerski Dimovski isprobavali kako se razgovorom o književnosti može doći do nekakvih istina o životu samome. Od profesorice Vojislave Knežević učili smo kako sagledavati i razumevati društvene i političke procese, a od profesorice Milene Šurjanović kako se ezgaktni hemijski procesi mogu tumačiti kao pravi pesnički događaji, začudni i neobični, a tako logični i jasni.
Zbog svega toga, a i zbog mnogo čega drugoga što u ovoj prilici ne pominjemo ili čega najčešće i ne bivamo svesni, danas izvesno znamo da vreme provedeno u našoj voljenoj i poštovanoj gimnaziji jeste vreme kada smo kao đaci polako prestajali da budemo deca i postepeno postajali ljudi. Ako imaju pameti, blagoslovene strasti, a i nešto sreće, ti đaci nikada neće zaboraviti da budu deca, ma koliko postajali ozbiljni, zahtevni i odgovorni ljudi. Zbog toga se gimnazija zaboraviti ne može, a pamćenjem svih onih ljudi koji su sebe ugradili u naša odrastanja, mi samo priznajemo da smo potpuno svesni kako dugovanja preuzeta od starijih generacija možemo vratiti bar na dva osnovna načina. S jedne strane, toplinom sećanja na dragocene profesore od kojih smo učili i drage drugare sa kojima smo zajedno učili; a s druge strane, snagom zahtevnosti i ljubavi kojom i mi valjda darujemo neke nove generacije koje dolaze. Ono čime su nas zadužili stariji uvek treba da bude vraćeno pre svega mlađima, pa se ovakvom komunikacionom, pedagoškom, obrazovnom, ali i metafizičkom magijom lanac postojanja se neprestano produžava spajajući pretke i potomke u jednu neraskidivu, postojanu zajednicu.
Iskreno se valja nadati da ćemo u srpskoj kulturi nekako vratiti taj, već dobrano ugroženi dignitet naših škola. Ako same sebe vidimo kao nekakvu kuću ili dom koji gradimo, pre ili kasnije shvatićemo da je jedan važan, možda najvažniji deo temelja načinjen baš u školi, pogotovo u takvoj rizničnoj ustanovi kakva je gimnazija, na mestu gde počinjemo da se od deteta pretvaramo u ozbiljne ljude. I zato, sve se nadamo da će dete u nama ostati i kad postanemo sedi i pogureni, te da ćemo imati dovoljno snage za sećanja puna topline i zahvalnosti usmerene ka prošlosti naše škole, kao i snage za nadu i entuzijazam usmerene ka budućnosti, ka novim učenicima te iste, a uvek drugačije, ali naše škole. I zato treba nastojati da u srpskoj kulturi vratimo već dobrano ugroženi dignitet naših škola, te da škole opet počnemo da shvatamo kao najbolju pripremu za život, a život da volimo kao svečanost i svetost ljudskog postojanja.
Neka je slava našoj gimnaziji! Na mnogaja ljeta!
Ivan Negrišorac (Predsednik Matice srpske)