Šaran po receptu pećinskih ljudi na bečejskom Gastro festu

Bečejski „Gastro fest” se trudi da drži do svoga ekskluziviteta pa se u ovogodišnjem, drugom izdanju, kuvalo, peklo, pržilo i mesilo kao u vreme čukundeda i askurđela, pa i mnogo, mnogo ranije.

Zato su širom bila otvorena ne samo ulazna vrata Spomen-kuće braće Tan već i ona dvorišna, da znatiželjni mogu lakše da cirkulišu. S dobrim razlogom je bio zadovoljan pokrovitelj, Omladinski pokret Društva intelektualaca „Braća Tan“, verujući da će tako obogatiti turističku ponudu najveće srpske varoši na Tisi.

– Najviše smo strahovali kakvo će biti vreme, ali bilo je idealno. Posetioci, ne samo naši sugrađani, u talasima su dolazili ceo dan, valjda jedni od drugih čuli šta se ovde dešava, pa, izvesno, ne više moramo brinuti kako će biti naredne godine – kaže u ime organizatora Daniel Jovanović.

A mnogi meštani su, što im i ne služi na čast, prvi put zakoračili u repliku rodne kuće znamenitih Tanovih, slikara Mora i hemičara Karolja, te lepo uređeno dvorište atraktivnog zdanja u centru grada.

Tri srednje stručne škole su pripremale jela na već zaboravljeni način, dok još nisu u ove prostore iz egzotičnih krajeva stigle, recimo, paprike i biber, ili, u novija vremena, sušeno povrće. Sem namirnica, za kuvanje su koristili samo so i lokalne začine.

– Šteta je što nismo, da sve bude autentično, umesto drva, trošili plin, pošto smo već kuvali u bakarnim kotlovima – mi jelo sa svinjskim mesom i krompirom, a naši rivali iz Sombora i Subotice slatki kupus – objašnjava profesor stručne nastave za kuvare u bečejskoj Ekonomsko-trgovinskoj školi Momčilo Stupar. – Svi koji su probali su bili oduševljeni šmekom, ali su se, prvobitno, čudili kako da nije crvene boje. Naši preci su pripremali ukusnu hranu s onim što su imali, ali obavezno na laganoj vatri i s puno ljubavi.

Iskazao se i „Top-Pek“ iz Bačke Topole, koji hleb i peciva bez aditiva peče na starinski način. Posebna atrakcija su bili riblja čorba i pečeni šaran u rašljama restorana „Ribnjak“, koji je na pola puta između Bečeja i Bačkog Gradišta.

– Taj specijalitet spremamo samo nedeljom u podne i za najviše dva sata se sve proda. Inače, kilogram košta 1.200 dinara – rekoše nam na štandu.

Nema sumnje da drevniji recept nisu mogli iskopati jer su tako ribu spremali i homo sapijensi stambeno zbrinuti po pećinama. Šaran se samo očisti i po trbušnom delu uzduž preseče, posoli s obe strane i stavi na rašlje, koje su pobodene u zemlju dvadesetak centimetara iznad vatre. Jednostavnije ne može.

Bilo je i meda, kojim su se preci sladili kad su samo čuli za šećer tada zvan „belo zlato”, ali i domaćih vina, ne samo od grožđa već i od višnje i jabuke, te piva i sokova iz kućne radinosti.

– Baš smo čudan narod! – vajka se Bečejac Jovan Velicki. – Ljudi po supermarketima trče da pazare sve što vide da se na televiziji reklamira, a mi nudimo naše domaće, bez konzervansa i druge hemije. Doneli smo i hleb, da se na njega namažu voćni pekmezi, ajvari ili salate, te rakiju medovaču... Svega toga imamo i u našoj prodavnici, ali ne škripe nam ulazna vrata baš previše često.

Iskoristile su komšije iz Bačke Topole dobru priliku i da najave  svoju „Sarmijadu“, koja uvek okuplja više hiljada posetilaca.

– Držimo i mi do starine pa smo, osim sarmi, doneli kolenice pečene u testu i gusti pasulj koji se servira u omanjim cipovkama od ražanog hleba – veli Huba Telđeši iz agilnog topolskog Udruženja „Origo“.

Da se lakše svari ručak, koji je mnoge koštao tek 200 dinara, neophodna je bila i prava muzička podloga, a ko je za to kompetentniji od legendarnog bečejskog benda „Sigma“ s pola veka staža! Deca su se mogla zabaviti u svom kutku i šaranjem liciderskih medenjaka, pa da i tako nauče da se ljubavne veze ne uspostavljaju samo preko „Fejsbuka“.

Vlastimir Jankov