PROTIVGRADNI STRELAC iz Duškovca kod Požege 38 GODINA DRŽI ISTI POLOŽAJ U RATU S OBLACIMA

Gazio je odlučno isluženi artiljerac čukom kojom duša ispada iz nosa, ja kao njegov posilni za njim držao korak.

A potrebe za usiljenim maršem nije bilo. Nikakvo nastupanje oblaka koji bi zahtevali pokret, i koji bi gradom mogli zasuti polja Duškovaca kod Požege, nije primećeno, samo je Bratislav Filipović (71) navikao na vojnički život pod uzbunom. Sa vatrenog položaja na zaravni podalje iznad kuće za svaki slučaj napregao je staračke oči i osmatrao nebo.

Na zapadu su Tornik i Ponikve, južno vrh Ovčara i pod njim čačanska dolina, severozapadom puca pogled na Subjel nad Kosjerićem, na istoku su brda sakrila Gornji Milanovac. Sa visoke kote na spoju padina Divčibara i Maljena sa požeške strane, naširoko se vidi Srbija. Ovde je Filipović još 1985. zaposeo busiju i čvrsto je drži, i sad kao trećepozivac.

- Duškovci, prijem – ovogorio je pretpostavljenima po godinama službe u kontinuitetu možda i najstariji protivgradni strelac u zemlji.

- Do 14 sati stanje je redovno, a onda pripavnost do prozivke u 15:30 – dobio je naređenje.

Iz Radarskog centra Užice tačno u 10.000 isto je zapoveđeno ostalim protivgradnim strelicma iz Užica, Bajine Bašte, Požege, Kosjerića, Čajetine, Lučana. Dobili su četiri sata voljno. Za Bratislava dovoljno da se pozabavi porodicom, stokom i imanjem, ne i da odmakne od kuće. Tek ne razonodom.

- Od 15. aprila do 15. oktobra nema mrdanja podalje od kuće. Još dodaj na to dve nedelje pre početka i dve posle završetka sezone protivgradne odbrane, kada zadužujemo i razdužujemo opremu, i eto ti sedam meseci neprestane budnosti – pričao je o poslu koji radi 38 godina bez prestanka.

I za koji prima samo 4.500 dinara mesečno od RHMZ. Sreća, kaže, pa Opština Požega odskoro čašćava svoje protivgradne strelce parama većim od onih koje daje država. Kako god, jeftini su boj, žrtva i odricanje njegov i njegovih saboraca.

Jutrom je čuo u dnevniku poziv penzionerima da uz vaučer letuju u Srbiji. Voleo bi i on da odmori u banji, ali kako kad mu dužnost nalaže oprez 24 sata dnevno. Lepo bi bilo, zamislio se, kad bi se neko setio da crkavicom nagradi stare strelce kojima se ne da da odmore.

- Da mi nije stoke, žita, voća, košnica, mleka, maline, deteline sa imanja od 13 hektara, prosio bih na ćupriji. Od para koje primam kao strelac nikada nisam jeo hleba, ali radim ovaj odgovoran, težak i rizičan posao da zaštitim svoje i imanja drugih. Pođi kud god hoćeš i na protivgradnim stanicama ćeš uglavnom naći matore strelce. Ko će nas naslediti kad nas snaga izda ili pomremo – nisam pametan – govorio je Bratislav Filipović iz Duškovaca.

Iz jednog džepa mu je virila antena motorole kojom komunicira sa Radarskim centrom, sa kojim hvali saradnju, iz drugog drveni obli, šupljikavi štapić, ličio je na sviralu.

Nije sve do znanja artiljerca. Jednom mu je raketa eksplodirala u lansirnoj cevi, više puta neispravna pala skoro pa pod noge. Sam Bog i Sveti Luka, kaže, su mu spasili glavu. Ove godine u dva dejstva, oba u junu, ispalio je 17 raketa. Grad se prosuo Duškvovcima, Ježevicom, Dobrinjom, ali sitan. U proseku, a o svemu vodi pedantu evidenciju, godišnje ispali 50 raketa.

- Bdim kao mrtvoj straži, a država me angažuje po ugovoru o privremeno-povremenim poslovima. Kod protivgradnog strelca nema ništa ni povremeno ni privremeno, od tebe se traži da si uvek tu. Zakasniš li na stanicu, ne podesiš li parametre kako treba, formirali se u oblacima grad pre nego što pucaš – piši propalo, eto katastrofe – kaže.

Poslednja od tri dnevne prozivke je u 20 sati. I kad ga iz Radarskog centra ne pozovu na pripravnost nikako ne znači da će u krevetu dočekati jutro. Ne ume da prebroji zore koje je za 38 godina dočekao na položaju. Spava na jedno oko, jedno uvo je uvek budno da čuje motorolu.

- Od kuće do stanice imam 20-ak minuta pešačenja kroz livadu, šumu, voćnjak, uzbrdicom kao uz nos. Najteže je kad me dignu noću po pljusku i grmljavini, kad po mrklom mraku treba naću put. Nekada ni baterijska lampa ne pomaže, pa se nadam munji da obasja Duškovce, da vidim gde sam i kuda da nastavim dalje. Na stanici nema ni struje ni vode. Nekada su sekunde u pitanju, a ja se borim sa tminom da što pre napunim lansere, namestim parametre i dejstvujem. – nastavio je Bratislav Filipović.

Iz kućerka na stanici izašao je u obe ruke noseći po kišnu kabanicu i par čizama. Obuću i ogrtač koje je držao u desnoj, reče, dobio je još 1985. kada je zadužio stanicu, i još ga služe, ništa im ne fali. Kabanica u levoj je novije proizvodnje, ali se već pohabala, čizme što je držao uz nju stigle su mu pre 10 dana, ali su mu krute. Sve je nekad bilo bolje, pričao je.

Sa dva trošna objekta i lansirnom rampom stanica na duškovačkoj zaravni ograđena je bodljikavom žicom, poput zatvorskog dvorišta.

- Robijaš ne može iz zatvorskog kruga kao što ni protivgradni strelac ne može od kuće, samo što on više košta državu nego ja. Radim za RHMZ i na merenju padavina, i to za siću. Prošle godine sam primio 11.500, ove ću 13.000 dinara – žalio se stari artiljerac.

Nekada su gradska gospoda bolje od ove današnje razumevala odgovornost posla kojim se bavi i opasnosti koje nosi grad.

- Pričam ja, ali džaba, da kad grad seljaku pobije letinu trpe i varošani, jer neće biti voća i povrća da se kupi. Mogu imati para kao pleve, ali pare se ne jedu – stavio je još jednom šaku na čelo da oči zaštiti od sunca i osmotri eda li odnekud oblaka koji može doneti grad.

Izvadio je iz džepa onaj obli štapić i prineo ga na usta. Nosi ga da prekrati dežurstva na stanici i proslavi razbijanje oblaka. Svirlala i jeste u tradiciji ratnika.

(blic.rs)