Priče iz Muzeja Vojvodine: Maškare teraju zlo

Bele poklade padaju uoči uskršnjeg, najdužeg i najstrožeg posta u godini. Tokom čitave sedmice, odnosno bele nedelje koja je prethodila, upražnjavani su razni običaji, a vrhunac je bio poslednjeg dana, u nedelju, kada se priređivala velika gozba s trpezom bogatom mrsnim jelima u kojima su uživali svi ukućani.

Kako objašnjava viši kustos i etnolog u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu Tatjana Bugarski, bele poklade su dan prazničnog i dobrog raspoloženja, pa svako ko se zamerio bližnjem, načinio štetu ili uvredio, išao je da traži oproštaj i po pravilu dobijao ga, jer se u veliki post trebalo ući ritualno čist i oslobođen od svakog greha.

- Raspoloženje za vreme poklada ispoljavalo se kroz igru, šalu i zabavu, a posebno mesto imale su maskirne povorke - kaže Tatjana Bugarski napominjući da su oni najkarakterističniji za Hrvate i Slovence, ali ih je bilo i u srpskim krajevima. - Na bele poklade, koje simbolišu prelaz između dva različita perioda, uvek se pretpostavljalo prisustvo demonskih sila ili bića, a posebna opasnost pretila je od veštica. Da bi se zaštitili, seljaci su se trljali belim lukom, palili obuću, odnosno pokušavali su da ih oteraju smradom koji nisu podnosile. Ipak, najefikasniji metod protiv veštica i drugih zlih bića bilo je paljenje obrednih vatri, jer su one „čistile” vazduh od mračnih sila.

Pripadnici većine etničkih zajednica u Vojvodini prerušavali su se uoči uskršnjeg posta, a Nemci su tokom naseljavanja u 18. veku doneli razvijenu tradiciju pokladnih seoskih zabava. Kako objašnjava naša sagovornica, vreme održavanja je zavisilo od crkvenog kalendara, tako su pravoslavci proslavljali celu belu nedelju, sa belim pokladama kao vrhuncem, dok je kod katolika to bilo najčešće u nedelju, ponedeljak i utorak, pred pepeljavu sredu.

- Pokladne povorke sa maskama u svetu su poznate kao karnevali, a karakteristične su za evropsku tradicionalnu kulturu, pa tako gotovo sve zajednice u našem okruženju imaju takvu vrstu rituala - kaže Tatjana Bugarski. - Kod pravoslavnog stanovništva poklade se obeležavaju osme, odnosno sedme sedmice pred Uskrs i to vreme se u narodu naziva mesojeđe ili mesopust, a završava se na belu nedelju, poslednji dan pred uskršnji post. Odlikovale su se maskiranim povorkama, koje su obilazile naselja i prikupljale darove. Tradicionalno, maškare ili fašange su išle kroz naselje, kao organizovane grupe, najčešće kao svadbena povorka, pogreb ili kao grupe različitih maski i to uz pratnju muzike, orkestra ili su učesnici maškara svirali na instrumentima i pevali, a pravile su i veliku buku, glasno pričali izmenjenim glasom, lupali, zvonili, nosili, motke, metle, varjače ili šerpe. Lice su pokrivali maskom, parčetom tkanine, ili su ga nagarivali. U prošlosti su pored čađi koristili i med koji su razmazivali po licu, a preko njega lepili guščije ili kokošije perje. Maškare su najčešće imale prevrnute kožuhe ili su bile ogrnute čaršavima. Često su muškarci oblačili žensku, a žene mušku odeću. Nakon bučnog i veselog vremena karnevala i mesopusta, dolazilo je vreme smirenja, ili kod katolika doba korizme - vreme pokajanja, tišine. Nekada se strogo držalo do toga da se ne peva, ne dovikuje glasno, ne iskazuje veselost, nije se svadbovalo, niti su priređivane zabave, a vodilo se računa i o načinu odevanja koje je bilo svedenije.

Prema rečima Tatjane Bugarski u gradovima su održavani pokladni balovi, pa je Sava Tekelija u 18. veku zabeležio kako se maskirao na jednom balu u Pešti. U Beloj Crkvi u Banatu, prvi pomen o karnevalima potiče iz 1852. godine, a 1910. godine udruženje zanatlija pokrenulo je karneval i ubrzo je osnovano i “Belocrkvansko karnevalsko udruženje”.  Kostimirane zabave na belu nedelju često su organizovane između dva svetska rata. U većim gradovima su priređivani maskenbali u domovima vojnih garnizona i kulture ili nekim drugim javnim salama i boljim kafanama. Učesnici su bili kostimirani, vlasnici najuspešnijih maski su bili nagrađeni, a prihod je išao u dobrotvorne svrhe. Pokretači takvih zabava su bili zanatlijska ili trgovačka udruženja, Kolo srpskih sestara (u Pančevu), oficirski domovi...

Danas je karneval samo zabava, dok je ranije imao religijsku funkciju očišćenja i „ventila“ koji je omogućavao da se ljudi, makar na kratko, tokom određenog vremena i na utvrđen način, oslobode nekada čvrstih društveno-moralnih stega, da se pod maskom ponašaju onako kako je inače zabranjeno, da pokažu svoje „pravo lice”, bez straha da će zbog toga biti kažnjeni.

Silvia Kovač