PRIČA O RATU I DEČJEM PRIJATELJSTVU Osmogodišnjak u Bošku želi da zna sudbinu Milice Simić
Boško Brzić, novinar, istoričar i istraživač iz Budisave, kao redovni čitalac našeg lista pročitao je tekst o oglasu Gradskog muzeja u Somboru, koji traži potomke učesnika Batinske bitke iz 1944. godine, kao i potomke zatočenika logora Šarvar, i tako se prisetio svoje priče iz detinjstva vezane za ova dešavanja.
Naime, davne 1942, Boško, inače rođeni Koviljčanin, u svom je rodnom mestu upoznao devojčicu Milicu Simić čiji su roditelji kao kolonisti internirani iz nekog od sela sa područja severne Bačke, a ona sa još devojčica i dečaka spasena i data na čuvanje jednoj uglednoj koviljskoj porodici. Kako podseća Boško, za spasavanje te dece najzaslužniji je vladika Irinej Ćirić, a veliku ulogu u njihovom potonjem zbrinjavanju ima ugledni novosadski trgovac Jovan Ćulum, rođeni Koviljčanin.
- Među tom decom je bila i Milica Simić. Ja sam rođen 1934. i ona je verovatno bila mojih godina, jer smo išli u isti razred, ali svakako nije mogla biti mnogo starija ili mlađa od mene. Ne mogu da se setim razloga koji su nas spojili, ali se sećam da sam sedeo sam u školskoj klupi i kada sam ugledao Milicu, pitao sam učiteljicu da li ta devojčica može da sedne pored mene – veli Boško. Milica je, pripoveda nam dalje, bila vesele devojčica, uvek nasmejanih očiju.
- Milica je dodeljena imućnoj porodici Popov, koja je imala porodični nadimak Vajverov, i svakog dana, ujutru i uveče, nosila je mleko mlekaru. Stalno je prolazila mojom ulicom. Iako je imala još dva moguća pravca, uvek je birala put pored moje kuće. Nekada bi me dozivala, kucala na prozor, ali najčešće je išla sa druge strane ulice i ja sam je uvek čekao da prođe, pa bih izlazio i davao bih joj bombone ili kolače. I moja majka ju je često viđala i uvek se radovala kada je vidi kako prolazi i govorila ”eno Milice”. Kada bih izašao, ispričali bismo po neki vic, ili neku šalu i ona bi nastavila put do mlekara ili do kuće. Dešavalo se ponekad da namerno ne izađem, samo da bih video da li će da me traži. I uvek bi me tražila i čekala. Kada bi videla da me nema ni na ulici, ni na prozoru, spustila bi kantu sa mlekom i gledala prema kući da vidi gde sam. Znači da je i sa njene strane postojalo to prijateljstvo i neka vrsta dečje simpatije...
Prema Boškovoj priči, on nije siguran da su baš sva deca koja su dovedena u Kovilj te 1942. godine bila deca ljudi koji su odvedeni u Šarvar, ali se seća da mu je Milica jednom prilikom rekla kako su njenu majku u logoru ”maltretirali”.
- Mi smo tada bili deca i ona verovatno nije znala ni kako da mi to kaže, ali bilo joj je teško dok je o tome pričala. A ni ja nisam želeo da je na to podsećam, pa više nismo o tome razgovarali – priča Brzić. – Ona je to saznanje dobila od nekog, kako, ne znam, ali znam da su i deca i roditelji bili u nekom kontaktu, ne direktnom, ali su roditelji nekako ipak dobijali vesti o tome gde su smeštena i kako su im deca i obratno. Tako su i znali gde da dođu po njih, kada su se vratili u svoje domove nakon oslobođenja iz logora, zatočeništva ili povratka u svoja mesta.
Milica Simić je bila u Kovilju sve do oslobođenja mesta, 15. oktobra 1944. godine.
- Nekoliko dana posle oslobođenja Kovilja, Milica i sva ostala deca interniraca napustila su selo. Kada sam pitao porodicu kod koje je ona bila smeštena gde je otišla, rekli su mi da je po nju došla njena majka, ali nisu znali gde su se uputili. Voleo bih da je i sada živa i voleo bih da saznam nešto o njoj, jer smo nakon njenog odlaska izgubili kontakt i više ništa o Milici nisam čuo – sa setom će Boško Brzić, koji ove godine puni devedeset leta.
Srđan Knežević