Prečanska leksika: Šeniti

Naučena veština kućnih ljubimaca, generalno zvanih pasa, da se usprave na zadnje noge i ljupko, graciozno i dirljivo iskreno izražavaju simpatiju prema svojim gazdama - zove se ”šeniti”. Verovatno od "šene" na nemačkom, što odgovara naredbi: budi dobar i ponašaj se lepo. Dok šene, kuce isplaze jezik, gledaju vedro u svog čovekolikog prijatelja, ako mogu još i mašu repom. Šape drže smotane u zglavku, dakle bezazlenom položaju, ni nalik na bokserski gard kengura, recimo, koji isto člove ili šene, ali onda i udaraju. Svaki kućuš koji zna da šeni uvek dok to pokazuje pred gostima ili samo gostom, dobije i nagradu. Parče mesa, kobasice, kolača ili bar koru hleba, možda ga tek pomiluju po glavi ili leđima. Rukom, ne štapom.

Naučnici kažu da je prva osobina velike familije pasa druželjublje i nagon za igrom. Tek onda idu ostale, koje su ljudi uočili, pa pse koriste za vuču, stražare i odbrambene borce, čobane, goniče divljači, vodiče slepih, otkrivače droge i skupih pečurki, tartufa, lokatore mina, profesionalne trkače za klađenje i borbe do smrti (!) – sve do izvora sveže hrane (severnoamerički Indijanaca, recimo). Još je pseće meso jako cenjena poslastica Dalekog istoka, toliko raširena da je FIFA morala dva put da poruči domaćinima Mondijala u Južnoj Koreji i Japanu da bar tokom prvenstva sklone iz jelovnika čuvene supe protiv znojenja od kereće kičmenice. Navodno, konzumenti tih čorbi regulišu telesnu temperaturu samo - dahtanjem. Kao pulinka Ribica, koja je svojim bodi lengviyom izdala Sosu kad je Lala ispitivao da li je neko dolazio dok je on predavao “kontrahirani” suncukret - i šta su radili! Uglavnom, nema kopnene faune sa toliko varijeteta u veličini, boji, sposobnostima kao - pas.

Kod nas ga zovu i kera, kuca, gadža, kućuš, kerina, vaška, doy (domaća obicna yukela), a dao je imena i nekim ljudima: kučka, džulov, kuja, yukac, psina, kerina... Navodno je pas pripitomljen još pre 15.000 godina i selekcijom tako izdiferenciran da mnoge rase međusobno uopšte ne liče. Kako da budu rođaci malena čivava i irski vučjak, koji je pljunuti praotac - sivi vuk. Najsitnija rasa - jorkširski terijer na izložbama ne sme preći visinu od 6, 3 centimetara, a najviše što sme da naraste danska doga je 106,7! Pride, odelo im ide od, maltene, glatke kože kao u foke, do runa sličnog ovčijem, uz sve varijacije boja i šara.

Spomenika dostojni

Po statistici na svetu postoji 40 milona pasa 800 rasa. Gaje ih, dresiraju, negde i jedu, na svim kontinentima, a u mnogim zemljama su dignuti i spomenici znamenitim kucušima, koji su podvizima zadužili ljude, noseći lekove zagubljenim ekspedicijama, spasavajući decu iz vode ili vatre, pokazujući gde su zatrpani zemljotresom... Nedavno je vlada Turkmenistana odlučila da poslednje nedelja aprila svake godine odaju počast psu alabaju, čuvenoj rasi ovčarskoj, sličnoj šarplanincu. Da ima praznik važnosti, tog dana počast sledi i svetski poznatoj rasi konja alkal-teke, isto zaštitnom brendu države. To su oni elegantni konji svilenkaste dlake, izuzetne brzine i izdržljivosti, uprkos lošim uslovima, niskim temperaturama i retkim pojilima.

Psi su junaci mnogih dramatičnih i herojskih priča, ali su retko tema humorista, mada im je vedro raspoloženje baš glavna osobina. Ipak, u SAD postoji čak jedan pravac (engleskog) humora - čupavi pas. Navodno, neki mornar izgubio je svog rundavog ljubimca u nekoj luci, pa ga je tražio godinama. Nabrajaju se gradovi i luke, dok, konačno, negde na zapadnoj obali, recimo u San Francisku, ne ugleda rundavka. Ovaj mu je sav srećan pritrčao, ali pažljivijim upoznavanjem, sejlor prizna da to nije njegov pas. Baš engleski smešno! Druga priča iz serije je zanimljiva. Isti mornar vežbao je svog čupavca da mu donosi štap, koji je bacao što može dalje na obali jezera. Jednom zavitla drvo dosta daleko, čak na vodu, ali je pas poslušno išao po njega. Gledala je to neka starija žena, pažljivo, jer je i sama nekad imala kuče, pa mu reče: “Gle, vaš pas zna da hoda po vodi!” A mornar odgovori: “Šta da radi, jadnik, kad ne zna da pliva!” Ovaj vic ima i drugu varijantu, istinitiju, jer govori koliko su vlasnici sujetni i sebični kad upoređuju svoje ljubimce. Dakle, naučio jedan lovac svog psa da hoda po vodi i tako izvršava čuveni “aport” da donese plen. Poveo i drugara da mu to pokaže. Pas zaista hodao po vodi, brzo i bez potapanja. No, kad je gosa čuda od kera, upitao posmatrača šta kaže, ovaj će ravnodušno: Pa kad ne zna da pliva!

Kod nas se u šalama nije otišlo dalje od repa. Poznate su one dve sa Lalom i veterinarom. Navodno je seoski kuršmit pitao Lalu zašto je u tri puta sekao rep svom lovačkom keru, a ovaj će: “Pa, da ga manje bole”. Drugi je Lala, pak, molio veterinara (možda čak i istog) da mu izvede operaciju i skrati Žućovu rep, ali sasvim. Ovaj ga je uveravao da je kuca prestar za tako ozbiljan zahvat i na kraju upitao zašto bi ga uopšte operisao. Lala mu je dao baš čvrst razlog: “Neću da se u mojoj kući iko vidno raduje kad mi tašta dođe u goste!”

Šeniti je u pasjem svetu poželjna i slatka osobina, ali u ljudskom nije. Kad nekog svojski ogovaraju kažu: “Mani ga, taj šeni pred svojom ženom”. Ili: “Taj dobro prođe u svim smenama, šeni pred svakim šefom!” Zato, sigurno je da ima više ljudi nego pasa koji svakodnevno - šene.

Pavle Malešev