Prečanska leksika: Šapurike, ili, lepo gori a mnogo ne košta

a od poljoprivrednih restlova. Recimo, deljaće drvo pa ga presovati u ogrev. Što će biti zdravo zgodno za loženje - skoro kao šapurike. Ne kažem da nisam još davno čak i kupio koji yak drvenih briketa, te bio zadovoljan jer se loži čisto i lako, ali i dalje mislim da su šapurike baš po meri svakog šporeta i – ložača. Ne moraš ih cepati i testeriti, baš pasuju u ložište, lake su u ruci, čiste, a greju sasvim dobro i ne prete da će šamot popucati, kao od jačeg uglja, recimo.

Nije potrebno nikome dugo tumačiti vrednost šapurika pa je baš zato neshvatljivo zašto je ovaj jednostavan dar prirode, odnosno kukuruza, maltene proteran sa našeg sela. Jesenas sam izgubio dva dana da preko drugara u Begeču nađem četiri-pet šapurika. Problem sam rešio tek nabavkom nekoliko klipova.

Posle je bilo lako, okrunio sam ih, zrno skuvao za šaransku hranu, a šapurike izlomio radi demonstracije dobijanja tri parčeta jednim potezom.  Šapurike se u Vojvodini još zovu i šapurine (Bačka), čokanjiče i čokanji (severni Banat), čutke (na mađarskom), a u južnom Banatu se čuje i da je to tuluz, negde još i okomak, čokov, čuka, špurak, šuljak… “

Prava” šapurika je ostatak okrunjenog kukuruznog klipa, ali i onaj nejestivi deo voća (jabuke, kruške…) sa semenom, peteljka grozda bez pucadi i drugi ostaci za bacanje. Šapurika je duga koliko i klip, kod najrodnijih sorti gotovo 30 centimetara, obično je crvenkasto-braon boje, ali i bela kod kukuruza čije se zrelo zrno kuva zimi za užinu.

Najlepše su šapurike posle ručnog krunjenja (što je sada vrlo retko) jer mašine oderu fine dlačice u koje je bilo uglavljeno zrno, a one, pak, najlakše prime vatru, brzo se razgobe čak i u hladnom ložištu.  Šapurike su najbolje ogrev za šporete, naročito ako se kuva neko fino jelo, jer je lako dozirati vatru. Naravno, korišćene su za loženje i  čuvenih paorskih pa i pekarskih pećki, a posebno su zahvalne ako je na njima ostalo po koje zrno kukuruza.

Onda je vatra jača, moćnija, zbog ulja u klicama ove dragocene biljke. Mogu da se lože i sami klipovi, ali se to izbegava, važniji su kao stočna hrana, mogu da oštete peći i šporete, a nije loše ni kada se mladi uče da je to nečasna rabota, greh prema stoci i ljudima. Šapurika ima najviše kada se kukuruz kruni naveliko, recimo, baš u rano proleće kada bi trebalo da ima i najbolji cenu. Zrno se prodaje ili krupi, a šapurike čuvaju u šupama, na tavancima, a nekada su i slagane u prave plastove, okruglaste bregove, sa zidovima okolo, pa pokrivane ceradama ili pokrovcima i – ložene po potrebi.



Mogu da budu i sirovine u industriji, da se od njih prave daske i ploče, a šezdesetih godina je u Novom Sadu čak bila izgrađena i impozantna fabrika u kojoj je trebalo da se od šapurika dobija, navodno veoma skupa, hemijska supstanca zvana “furfurol”. Tehnologija je bila italijanska, ali furfurol nije potekao. Tekla je duga afera okončana suđenjem. Fabrika je srušena, ali je ostao žal što naše šapurike nisu avanzovale u tu važnu industrijsku sirovinu.



Još do sredine pošlog veka domaćice su koristile tučane pegle punjene žeravicom šapurika za glačanje najfinijih, a uštirkanih, košulja, sukanja i drugog čistog veša. Žar se premeštao iz šopreta mašicama a posle pet-šest minuta rada se razgorevao mahanjem peglom sa ispruženom rukom, da bi put vetra bio što duži.

Šapurike su kao grejna tela starih pegli vodile dugo bitku sa tučanim umetkom zvanim štogl. Ta debela, takođe tučana mala lađa, grejana je na plotni ili u rerni, pa se (opet mašicama) nekako ubacivala u unutrašnjost pegle. Bio je to pipav posao, a štogl je mogao da bude i nezgodno oružje što svedoči i čuvena saga o popovima Ćiri i Spiri, gde se kao mogući “učesnik”, spominje i ovo gvožđe teško ponekad i dva kilograma.

Sada šapurika gotovo da nema jer ih savremeni kombajni izlome i razbacaju po njivi tokom berbe, mada “se čine pokušaji” da se ovaj dragoveni nuzproizvod sačuva i – koristi.



Pavle Malešev